BOGDANOVIĆ ZA SRBIJU DANAS: Ne mogu da zamislim ni dan bez tekvondoa
Retko izlazim, niti imam neku želju. Ceo život sam u tekvondou i želim tu da se ostvarim. Ja sam tako izabrala, rekla je 17-godišnja Tijana koja je nedavno osvojila bronzanu medalju na SP u Čeljabinsku.
Do pre nekoliko godina malo ko je znao da u Srbiji postoji tekvondo. Ipak, sve je krenulo da se menja dobrim rezultatima Milice Mandić koji su kulminirali osvajanjem zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. godine. Od tada gotovo na svakom takmičenju neki tekvondista nas obraduje medaljom.
Tako je bilo i nedavno na Svetskom prvenstvu u Čeljabinsku kada je Tijana Bogdanović u kategoriji do 49 kg osvojila bronzanu medalju. Ova još uvek devojčica (4. maja napunila 17 godina) je tako pokazala da je pravi dragulj srpskog tekvondoa. Pre dve godine je bila prvakinja Evrope za juniorke, a prošle najbolja juniorka sveta. Pre Svetskog prvenstva je osvojila srebro na Evropskom seniorskom šamopionatu u olimpijskim kategorijama i sa pravom joj mnogi predviđaju uspešnu karijeru. Zbog toga je ova članica tekvondo kluba Galeb i učenica druge godine Sportske gimnazije bila gošća naše redakcije.
Jeste li očekivali medalju u Čeljabinsku?
- Trenirala sam dosta dugo za ovo. Od januara se takmičim za seniore, i do Svetskog prvenstva sam na deset takmičenja osvojila devet medalja. Zbog toga sam i očekivala da ću i u Rusiji da osvojim medalju.
Dakle, nije vas iznenadila medalja?
Nesuđena karatistkinja
Tijana ima dve sestre Zvezdanu (18 godina) i Helenu (12), i brata Žarka (5) i svi treniraju tekvondo. Otkud tolika ljubav prema ovom sportu?
- Tata je želeo da treniramo taj sport. Prvo smo trenirali karate, ali se posle mesec dana klub zatvorio. Otac je želeo da se bavimo nekim borilačkim sportom, pa nas je odveo na tekvondo i nama se to svidelo.
- Iskreno, ja sam želela zlato, jer bi me ono direktno kvalifikovalo za Olimpijske igre u Riju. Sada moram da nastavim da sakupljam bodove.
Bili ste jedna od najmlađih takmičarki u kategoriji. Kako ste pobedili tremu i strah?
- Nisam imala toliko treme i straha, jer je to veliko takmičenje. Do Čeljabinska sam već imala deset turnira u seniorskoj konkurenciji, tako da poznajem protivnice. U prvom kolu sam se borila sa Italijankom koju sam već jednom pobedila, a u drugom sa Turkinjom i to nam je bila osma borba, tako da smo već imali spremljenu taktiku. Treći meč je bio sa Francuskinjom koja je treća na svetskoj listi. Pošto je to bio meč za medalju, bila mi je to jedna od težih borbi. U polufinalu sam se takmičila protiv Korejke, koju nisam poznavala i izgubila sam. Nadam se da ćemo opet da se sretnemo, pa da ću joj se revanširati.
Kakav je bio doček u Beogradu?
- Na aerodromu me je dočekala porodica, a drugari su izostali, jer je kraj školske godine, pa moraju da sređuju ocene. Ipak, dočekali su me u klubu i taj prvi trening je bio baš veseo.
Planovi za dalje?
- Prvo mi idu Evropske igre u Bakuu. Tu bih volela da osvojim zlatnu medalju, jer bi mi ona donela 40 bodova u kvalifikavcijama za Rio, a potrebno mi je 80. Zatim slede četiri gran prija na kojima ću da sakupljam bodove.
U dosadašnjoj karijeri ste ostvarili velike rezultate. U čemu je tajna uspeha?
- Počela sam da treniram sa četiri godine i u početku je to bila samo igra. Ceo život sam u ovom sportu i nikada ne bih mogla da prestanem da treniram. Čak ne mogu da zamislim ni dan bez tekvondoa. Treniram svaki dan i u tom sportu imam dosta prijatelja.
Imate li neki ritual pre ili posle meča?
Slaba na slatkiše
Čuli smo da ste jako disciplinovani, ali da volite slatkiše i da spavate?
- Slatkiše volim najviše na svetu i najteže mi je da ih se odreknem. Mesec dana pred Svetsko prvenstvo gotovo da nisam uopšte jela slatkiše. Kada mi padne šećer onda uzmem nešto slatko, ali samo ono što je zdravo. A spavam kada mogu. Kada imam slobodan dan onda spavam malo duže, a teško mi pada i kada ustajem jako rano.
- Nemam, bitno mi je samo da mi je tu trener. Da me zagreje, posavetuje me i kaže mi taktiku.
Kome prvo javljate kada ostvarite neki lep rezultat?
- Javljam porodici. I oni se podjednako raduju uspesima.
Tekvondo nije nimalo nežan sport. Kako podnosite udarce?
- Kada uđem u borbu, imam malo tremu, i ne osećam nijedan udarac. Samo mi je u glavi da treba da zadam udarac. Možda sam i navikla na udarce, ali nije toliko grub sport. Pomaže mi što imamo štitnike i kacigu.
Trenirate u klubu zajedno sa olimpijskom šampionkom. Kako izgleda trenirati sa Milicom Mandić?
- Kada je Milica osvojila zlatnu medalju, dala nam je mnogo više motivacije i želje za treningom i uspehom. Pokazala je da ništa nije nemoguće i da svi možemo da uradimo ono što želimo i baš mi je drago da imamo olimpijskog šampiona u klubu.
Da li vas savetuje i uspete li nekada na treningu da postignete poen protiv nje?
- Ona je dosta starija od mene i prošla je sve kroz šta ja sada prolazim. Zbog toga uvek ima dobar odgovor na moje pitanje. Dosta sparingujemo, ali mi se retko desi da napravim poen. Ipak, kada to uspem onda niko nije srećniji od mene.
Da li vam je teško da uskladite trening i učenje?
- Pošto je to Sportska gimnazija profesori nas dosta puštaju da izostajemo i tolerišu nam. Iako sam propustila dosta časova to mi ne predstavlja problem. Zbog toga sam im zahvalna.
Šta radite kada ne učite i ne trenirate?
Timski duh
Pošto ste mladi, prava ste miljenica u Galebu?
- Dosta se družimo i zajedno idemo na takmičenja. Žao mi je kada vidim da u nekim klubovima uopšte nema takvog timskog duha.
- To se retko dešava. U slobodno vreme slušam muziku, čitam knjige i družim se sa prijateljima. Najviše volim našu muziku, ali ne i narodnjake. Od knjiga volim one sa srećnim krajem, a omiljena mi je “Zov anđela”.
Gde izlazite?
- Retko izlazim, niti imam neku želju. Ceo život sam u tekvondou i želim tu da se ostvarim. Ja sam tako izabrala. Jednostavno, nemam neku želju za izlascima i ludovanjem.
Učestvovali ste u nekim akcijama Olimpijskog komiteta Srbije. Da li imate prijatelje iz drugih sportova?
- Prošle godine sam bila na Olimpijskim igrama mladih u Nandžingu, a pre toga nedelju dana na Bledu gde sam upoznala dosta naših sportista. To mi je bilo jedno od najlepših iskustava, jer sam upoznala dosta prijatelja, ali i sportova. Dosta manje se družim sa ostalim sportistima, jer nemam vremena da odem ni do škole. Dosta sam zapostavila prijatelje, ali su oni uvek uz mene.
Pročitajte i:
