Čemu nas "Hrabro srce" može naučiti o škotskom referendumu?

Bilo je to leta Gospodnjeg 1314. godine, kada su sinovi Škotske osvojili svoju nezavisnost na poljima Benokberna. A sada premotaj te jedno 700 godina, do septembra 2014. godine, u vreme kada novi sinovi Škotske postavljaju isto istorijsko pitanje: Da li ste za nezavisnu Škotsku ili ne?

Dan odluke pašće 18. septembra, a po prvi put od početka kampanje, istraživanje javnog menja pokazuje da zastupnici nezavisnosti vode. Samo deset dana pre održavanja referenduma, britanska vlada kreće u akciju odvraćanja Škota od “separatističkih tendencija”. Naređenje je došlo od vremešne kraljice Elizabete II lično. Prema rečima svedoka, koji su prisustvovali njenom sastanku sa britanskim premijerom Dejvidom Kameronom: “To ne sme da se desi! Neću da budem poslednja kraljica Škotske!”, vikala je kraljica dok je šokirani premijer Kameron pokušavao da je umiri, govoreći joj da će učiniti sve da se to ne dogodi.

Iako je britanska kraljica po pitanju škotske nezavisnosti zvanično neutralna, prema pisanju britanskih medija, ona je zaista “užasnuta” mogućnošću škotskog odvajanja. A zašto i ne bi. Ne samo što bi time postala “poslednja kraljica Škotske”, kao što i sama tvrdi, već bi potencijalno odvajanje Škotske, moglo dovesti do ustavne krize pa i dovelo u pitanje opstanak same krune. Iako škotski premijer navodi da će kraljica i u nezavisnoj Škotskoj zadržati položaj šefa države, pojedini lideri Škotske nacionalističke partije smatraju da bi, u slučaju Elizabetine smrti ili abdikacije, trebao biti održan i referendum o monarhiji. Za sada, 54 odsto škotskih ispitanika i dalje želi Elizabetu kao šefa države i nakon nezavisnosti Škotske.

Britanski stručnjaci smatraju da bi raspad države uveliko doveo do smanjenja moći i uticaja Britanije u svetu. Škotski uticaj na svet bi bio minimalan, a ono što bi ostalo od britanskog uticaja na svet će neizbežno dovesti do toga da Britanija izgubi svoju globalnu ulogu.

Pored toga, ekonomska moć, koja je najvažnija dimenzija nacionalne moći, dovešće do pada Škotske sa pozicije šeste ekonomije sveta do ranga Grčke dok će Britanije, i pored gubitka u BDP koji bi prouzrokovao izlazak Škotske, i dalje biti šesta ekonomija sveta. Međutim, oružane snage države bi pretrpele najveću štetu.

Trka za srce i dušu Škota je počela. Kameron je pozvao svog škotskog prethodnika Gordona Brauna kako bi zajedno spasili Ujedinjeno Kraljevstvo od “balkanizacije”. Već se sada zna da će premijer tokom nedelje održati govor u kome će škotskoj vladi ponuditi prenos većih ovlašćenja u zamenu za nastavak 300 godina dugog braka. Sa druge strane, Braun planira šestodnevnu škotsku turneju, tokom koje će građanima objašnjavati da je glasanje “protiv” nezavisnosti izraz pravog škotskog patriotizma. 

Britanski ministar finasija Džordž Ozborn najavio je poreske olakšice za Škotsku i viša finansijska ovlašćenja ako građani odbiju nezavisnost. Takođe, ponudio je i veću fiskalnu autonomiju, veću kontrolu nad javnim rashodima i nad stopom izdvajanja za socijalna davanja.

Međutim ova iznenadna darežljivost Londona, poput one Longšenksa, nije naišla na veliko odobravanje Škota, koji se s pravom pitaju zašto te olakšice nisu ponuđene ranije? Njima su se pridružili i britanski mediji, uz ocenu da je reč o “podmićivanju u poslednjem trenutku”. Međutim, ova iznenadna darežljivost Londona takođe nas naginje ka još jednom pitanju: Da li su ove olakšice bile pravi cilj škotskog referenduma? To bi značilo da je dvogodišnja borba Škotske nacionalne partije i njenog lidera Aleksa Salmonda bila samo farsa, kako bi se obezbedila veća ovlašćenja za Škotsku u okviru Kraljevstva. Ako se ova tvrdnja ispostavi kao istinita, to će biti najteži udarac pristalicama škotske nezavisnosti za poslednjih 300 godina.

Međutim, Salmond je naglasio da u londonskoj ponudi “širih ovlašćenja za Škotsku”, koju su odobrile tri najznačajnije britanske stranke, nema ničeg novog i da se kampanja unionista (pristalica ujedinjene Britanije) - "raspada" uoči referenduma o nezavisnosti Škotske.