Da li su nakon Škotske na redu Vels i Severna Irska?
Kako se dan odluke u Škotskoj približava, postavlja se pitanje kako će potencijalna nezavisnost Škotske uticati na druge separatističke pokrete u Evropi? Iako se već uveliko naglašava ''posebnost'' Škotske, pravu ''zaraznost'' škotskog referenduma videćemo tek po objavljivanju rezultata. Međutim, zanimljivo je otkriti kakva je budućnost ostalih ''entiteta'' u Velikoj Britaniji? Da li nakon otcepljenja Škotske možemo isto da očekujemo i od Velsa i Severne Irske?
Nema sumnje da se na rezultat referenduma u Škotskoj gleda iz svih spornih delova Evrope ali i iz same Britanije. Nedavno je britanski Gardijan pisao da pozitivan rezultat škotskog referenduma može inspirisati i nacionaliste u Velsu da za nekoliko godina krenu sličnim putem.
Iako su ankete sprovedene ranijih godina pokazivale da svega 10 odsto građana Velsa podržava nezavisnost, Gardijan ocenjuje da bi nakon kampanje i referenduma u Škotskoj, nacionalistički pokret mogao da ojača. A tu je i pitanje Severne Irske. Pored katolika, koji bi voleli referendum o ujedinjenju sa ostatkom Irske, postavlja se pitanje da li će i među škotskim unionistima ojačati nacionalistička klica koja će vremenom dovesti do reprize škotskog referenduma u Severnoj Irskoj?
Vels
Neki političari u Velsu smatraju da nezavisnost više ne treba smatrati za nedostižan san. Hauel Vilijams, poslanik Velške partije, kaže da članovi njegove strane osećaju da im mogućnost promene uliva energiju i pruža inspiraciju. ''Kampanja 'Da' za nezavisnost Škotske nije epidemija, ali jeste zarazna. Mislim da su promene deo istorije ovih ostrva'', rekao je Vilijams.
''Pre 600 godina naša država je uništena. Mi smo možda najduže vojno okupirana nacija u istoriji Evrope. U ovom veku, možda u našoj generaciji, Vels će biti nezavisna država. Moramo da se pripremimo za to'', rekao je bivši parlamentarac Adam Prajs.
Kada je i poslednji borac za slobodu Velsa od Engleske Dajfud ap Grufud uhvaćen i pogubljen 1283. godine, Vels je suštinski postao prva engleska kolonija dok nije zvanično anektiran kroz niz zakona o Velsu od 1535. do 1542. godine. Prethodno je još 1284. godine donet Rudlanski statut, kojim su ukinuti velški zakoni. Nakon toga, engleski kralj Edvard I počeo je s gradnjom niza kamenih zamkova kako bi učvrstio svoju vlast u Velsu a svom sinu i nasledniku dodelio je 1301. godine titulu Princa od Velsa, titulu koju danas drži naslednik britanske krune, princ Čarls. Tako je Vels praktično postao deo Engleske, iako su Velšani govorili drugim jezikom i imali potpuno drugačiju kulturu od Engleske.
Ričard Vin Džons, profesor velške politike na Univerzitetu u Kardifu, naglašava da je stav prema lokalnoj vlasti u Velsu doživeo radikalne promene za poslednjih 40 godina. U Velsu 1979. godine glasovi su bili uveliko protiv prenosa ovlašćenja odnosno devolucije moći parlamenta Ujedinjenog Kraljevstva u korist parlamenta Velsa. Međutim, do 1997. godine većina je uveliko bila na stranih onih koji su u devoluciji ovlašćenja videli pravi put za Vels. Nacionalni parlament je počeo sa radom nakon dve godine, a kada su 2011. godine pitali velški narod da li žele još veća ovlašćenja u Kardifu, odgovor je bio gromoglasno ''DA''.
Trenutno, u britanski parlament treba da stigne velški predlog zakona koji će omogućiti lokalnoj vladi da podigne porez i pozajmi novac za velike infrastrukturne projekte. Postoje i planovi da se osnuje trezor za Kardif, a vrlo je izvesno da će slediti institucija za nadzor policije i pravosudnog sistema. ''Za 10 godina, naročito ako Škotska bude nezavisna, ko zna gde ćemo se nalaziti'', zaključio je profesor Vin Džons.
Severna Irska
Iako je Vels bio u relativnom miru nakon što je postao deo Engleske, isto se ne može reći i za Irsku. Pored stalnih pohoda Vikinga (Normana) koji počinju oko devetog veka ali i čestih ekspedicija britanskih kraljeva, Irska je stalno padala pod uticaj jedne ili druge sile. Tokom 13. veka, normanski uticaj preovladava. Dolazi do izvesnog mešanja dve kulture, kojim nastaje Hiberno-Normanska kultura koja se proširila širom ostrva. Tokom 14. veka, naročito s izbijanjem Crne kuge, moć Normana polako opada. Do kraja 15. veka, i engleski uticaj je potpuno nestao što je dovelo da povratka obnovljene irske kulture, s jasnim normanskim uticajem.
Titulu Kralj Irske, uveo je Henri VIII 1542. godine kako se engleska država konačno proširila nad ovim ostrvom nakon devetogodišnjeg rata. Vlast je dodatno učvršćena tokom ratova i konflikata u 17. veku, kada se procenjuje da je skoro polovina predratne irske populacije poginulo. U istom periodu se i duboka sektaška podela na katolike i protestante učvrstila nad ostrvom.
Aktom Unije, koji je stupilo na snagu 1. januara 1801. godine, stvoreno je Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Irske. Svi pokušaji irskih patriota da izbore nezavisnost nisu urodili plodom.
Industrijska revolucija koja je podigla Britaniju u rang sile uveliko je zaobišla Irsku, zbog manjka prirodnih resursa. Tako je Irska postala izvor poljoprivrednih proizvoda i kapitala. Nakon Velike Gladi 1840. godine, milion Iraca je umrlo a veliki broj je potražio bolji život u Americi. Broj stanovnika je nastavio da opada do 1961. godine a tek 2006. je zabeležen pozitivan priraštaj u odnosu na 1841. godinu, kada je prema popisu stanovništva bilo 8.2 miliona ljudi.
Tokom 19. i 20. veka raste irski nacionalizam, uglavnom među katoličkom populacijom. Partija za nezavisnost Irske, Sin Fejn, osvaja vlast 1918. godine i već 1919. godina proglašava Irsku Republiku. Od irskih ''Dobrovoljaca'', nastalih tokom Prvog svetskog rata, nastala je Irska Republikanska Armija (IRA), koja je pokrenula rat za nezavisnost protiv britanske vlade. Nakon postignutog mira decembra 1921. godine, Irska je dobila nezavisnost od britanske krune, osim šest okruga Ulstera koji su postali Severna Irska i odlučili da ostanu deo Britanije.
Po dogovoru, Severna Irska u pojedinim stvarima sarađuje sa Britanijom a u drugim sa Irskom. Većinu stanovnika činili su lojalisti ili unionisti, koji su želeli britansku upravu, ali postojala je i jaka manjina katolika, nacionalista, koji su želeli ujedinjenje sa Irskom. Šezdesete godine 20. veka videle su najteže nasilje dve zajednice u kojem je život izgubilo preko 3.000 ljudi.
Dogovor 1998. godine predstavljao je veliki korak unapred ka postizanju mira ali religijska segregacija i dalje ostaje najveći socijalni problem Severne Irske. Međutim, pozitivan rezultat škotskog parlamenta može uticati da katolički nacionalisti ponovo potraže svoje pravo na samoopredeljenje.
Uticaj Škotske na Severnu Irsku je jak. Tu su jake porodične veze i prijateljstva koja se mogu pratiti do Velike Gladi 1840. godine. Takođe, zabeležen je veliki broj migracije u istom periodu. Postoje i jake sportske veze. FK Seltik iz Glazgova su osnovali irski katolici, koji su emigrirali na zapad Škotske nakon Velike Gladi. A tu je i duga istorija studenata Severne Irske koji su visoko obrazovanje tražili upravo na škotskim univerzitetima.
Obe zajednice imaju jake veze sa Škotskom. S toga, logično je pretpostaviti da bi katolici podržali nezavisnost Škotske, dok bi protestanti bili protiv. Unionisti bi, u slučaju nezavisnosti Škotske, sigurno prošli kroz određenu krizu indentiteta, jer je škotska nacija važan deo Unije kojoj pripadaju.
Ranije ove godine, lider Sin Fejna i borac za Ujedinjenu Irsku, Gari Adams je rekao da „tzv. Veliku Britaniju“ drži konac koji će konačno pući škotskim referendumom. Ipak, prema istraživanju koje je BBC sproveo prošle godine, većina od 65 prema 17 odsto stanovnika Severne Irske je za ostanak u Velikoj Britaniji.
Međutim, škotska nezavisnost će sigurno ojačati nacionalističke zahteve među sukobljenim zajednicama Severne Irske, a naročito zahtev za referendumom o ujedinjenju Irske, koji je prema dogovoru iz 1998. godine dozvoljen jednom u sedam godina.
