DIVLJA DECA: Istinite priče mališana koje su ODGAJILE ŽIVOTINJE!

Nekim ljudima jednostavno ne treba dozvoliti da imaju decu. Takav je slučaj i sa roditeljima ovih mališana koji su napustili svoju decu, ali se nisu ni potrudili da ih ostave u sirotištu ili negde gde bi im dobri ljudi pomogli. Ostavljali su ih zatvorene u stanovima, na ulicama, čak i u divljini. Ipak, oni su uspeli da prežive, a sve to zahvaljujući životinjama koje su ih uzele pod svoje okrilje. 

Ove dve devojčice, za koje se pretpostavlja da su imale oko osam i tri godine kada su ih pronašli 1920. godine u Midnaporu u Indiji, odrasle su sa vukovima. Njihova priča obavijena je kontoverzom. Pošto je razlika u godinama između njih bila toliko velika, stručnjaci nisu mislili da su sestre. Pretpostavlja se da su obe "oteli" vukovi u različitim situacijama, ali nije isključen ni slučaj da su ih njihove porodice napustile. To je logičniji zaključak, s obzirom na to da bi, da su ih vukovi "ulovili", verovatno postale njihova večera. Vukovi su divlje životinje i plen love da bi ga pojele, a ne odgajale kao svoju mladunčad. Ipak, fascinantno je da su obe devojčice pronađene u istoj vučjoj jazbini. Po spašavanju Amala i Kamala želele su da se vrate u divljinu svojoj vučjoj porodici i bile su veoma nesrećne u civilizovanom svetu na koji se nikada nisu navikle. Mlađa devojčica Amala, nije preživela, a Kamalin napredak bio je veoma spor. Nije pričala, hodala je četvoronoške, jela je sirovo meso, grebala vrata kada je htela napolje. Bilo je potrebno mnogo godina, ali Kamala je na kraju uspela da se prilagodi ljudskom životu, ali nikada nije naučila da priča.

U porodici šimpanza 1996. godine pronađen je Belo, dvogodišnji nigerijski dečak. Naučnici koji su ga pronašli smatrali su da je dečak ostavljen sam u divljini zbog mentalnog i fizičkog nedostatka koje ima. Ovaj siroti dečačić ispoljavao je sve karakteristike šimpanzi sa kojima je odrastao, čak je fekalijama gađao ljude koji bi mu se približili. Čak i posle više godina provedenih u rehabilaticionim centrima, Belo se i dalje ponašao kao deo porodice majmuna.

Godine 2009. petogodišnja devojčica pronađena je u stanu u sibirskom gradu Čita. Bila je prljava, lajala je i pokazivala mnoge životinjske karakteristike. Zapostavljena od strane svoje porodice, Nataša je živela zaključana u stanu sa mačkama i psima ceo svoj život. Komunicirala je samo putem lajanja, jela je i pila vodu lapćući jezikom, hodala četvoronoške i igrala se poput psa, trčeći za lopticom i donoseći stvari. Stručnjaci se i dalje trude da adaptiraju Natašu da živi kao čovek, ali do sada nije poznato da li su uspeli u tome. 

Kada je imala samo tri godine, Ukrajinku Oksanu Malaju, roditelji su zapostavljali i zlostavljali, pa su je izbacili iz kuće. Pet godina je živela u dvorištu sa sedam pasa. Kada su je socijalni radnici pronašli 1991. godine, nije umela da priča, režala je i lajala, godajući četvoronoške. Bila je veoma povezana sa psima i ravnopravan deo čopora koji je pokušavao da otera vlasti od Oksane pri pokušaju da je spasu. Oksana je naučila da priča, ali njene metalne sposobnosti su na nivou šestogodišnjeg deteta. Danas živi u domu za ljude ometene u razvoju, i, iako žali za svojim psećim životom, briga prema kravama na imanju ispunjava joj vreme.

Godine 2008. sedmogodišnji Rus Vanja Judin pronađen je zatočen u sobi punoj divljih i pripitomljenih ptica, sa hranom za ptice i ptičjim izmetom na sve strane. Odgajan je kao ptica, sa njim nikada nije pričano, dečak je komunicirao podižući i spuštajući ruke poput krila. Majka ovog zapostavljenog i, slobodno možemo reći, mentalno zlostavljanog dečaka predala ga je socijalnoj službi kada je slučaj otkriven. Rehabilitacija je još u toku, a Vanja živi u psihijatrijskom centru.

Dvanaestogodišnji dečak 1990. godine nađen je u planinama Perua, gde je živeo sa kozama. Osam godina živeo je u divljini pijući kozije mleko i jedući korenje i bobice. Njegove šake bile su veoma tvrde, slično kopitima, zbog vremena koje je proveo hodajući na sve četiri. Andski dečak-koza nazvan je Danijel, a iako nije mogao da komunicira sa ljudima, sa kozama, koje je smatrao svojom familijom, sporazumevao se bez problema.

Kada je video kako njegov otac ubija njegovu majku, traumatizovani četvorogodišnjak pobegao je od kuće. Tri godine živeo je u džungli sa čoporom babuna. Kada je pronađen 1991. godine, njegova majmunska porodica koja ga je usvojila branila ga je bacajući štapove i kamenje na spasioce. Sada u svojim dvadesetim godinama, Džon se kao kroz maglu seća da su majmuni, pošto je bio sam u džungli par dana, počeli da mu nude hranu, a potom su ga naučili da je sam nađe, kao i kako da se vere po drveću. Zahvaljujući sirotištu koje ga je prihvatilo pod svoje okrilje, Džon se asimilovao u ljudsko društvo. Naučio je ne samo da priča, već i da peva.