Dobrodošli nazad u zemlju košarke!
Put do zvezda je trnovit, a u to su se uverili i hrabri reprezentativci Srbije ... tiho, vredno, motivisano išli su od meča do meča i došli do borbe za zlato. Šta god da urade u finalu, nama je nebitno oni su za nas već Svetski šampioni!
Da je put do zvezda i te kako trnovit najbolje svedoči put snova košarkaške reprezentacije Srbije. Izabranici Aleksandra Đorđevića su put Španije krenuli tiho, bez velike pompe i sa ambicijom da prođu grupu, a dalje šta urade. A ono što su uradili ostaće zlatnim slovima upisano u istoriji naše košarke. Jer oni su momci koji su na vratili košarku u Srbiju i to na velika vrata. I hvala im na tome do neba.
Posle prve pobede čuli su se komentari da rival nije adekvatan da se vidi snaga naše reprezentacije, posle prvog poraza zapitali smo se da li mogu da prođu grupu ... a oni su davali odmerene izjave, trenirali i eksplodirali. Put do finala iz snova popločan je pobedama nad Grčkom, Brazilom, Francuskom, a sada nam predstoji borba za zlato sa Američkim „drim timom“. Oni zasigurno jesu najjači sastav na turniru, barem po imenima, ali pobednika će odlučiti veće srce i hladnija glava. Svesni smo da oni jesu favoriti, ali imamo pravo da se nadamo i da verujemo. Jer, ovi momci su pokazali da zaslužuju da im se ukaže ogromno poverenje, a Aleksandar Đorđević je već sada vratio svoj nadimak iz igračkih dana, sada je trenerski Sale Nacionale.
Posle 12 godina gledaćemo našu reprezentaciju u borbi za najsjajnije odličje. Zaslužili su, nema šta. Setimo se samo one generacije koja je u Indijanapolisu, glavnom gradu Indijane, 2002. godine obradovala čitavu naciju. Trojkama Gurovića i Jarića, tadašnji "tim snova" predvođen Pol Pirsom i Redžijem Milerom brzo je otišao je u zaborav, a u finalu "meč za srčku" protiv Argentine. Jugoslavija je posle produžetaka slavila sa 84:77, što nam je donelo peto, rekordno zlato na Svetskim prvenstvima.
Dugo nam je posle toga trebalo da se vratimo na stazu stare slave, tek 2009. godine, predvođena Dudom Ivkovićem, Srbija je uspela da se plasira u finale Evropskog šampionata u Španiji. Istina, posle iscrpljujuće borbe protiv Slovenije u polufinalu i trijumfa posle produžetaka (96:92), naši momci su ušli ispražnjeno u taj finalni duel. Em pred domaćom publikom, em odmorniji, "furija" je nadmoćno slavila (85:63), ali je osveta brzo stigla. Odmah sledeće godine, Teodosić je onom čuvenom trojkom sa 9 i kusur metara preko Garbahose, odveo "orlove" u polufinale.
A, tamo, svi se sećamo šta se dogodilo. Turdžan gazi aut liniju, sudije žmure, Turska u finalu, Srbija u očaju. Svi smo poželeli Ašiku da vratimo oko i da im se osvetimo za zaista sraman poraz, pa ne možemo nikako da ih krivimo što su poklekli u susretu za bronzanu medalju od Litvanije. Naredna dva EP smo svi želeli veoma brzo da bacimo u vodu, pa možda su i zbog tih slabih rezultata, ovih 12 momaka predvođeni selektorom Đorđevićem, otišli u Španiju sa skromnim ciljevima. Početna želja je svakako bila proći grupu, što su i ostvarili, a zatim "šta bude". Ali, to "šta bude" se pretvorilo u nešto drugo. Nešto što će se godinama prepričavati.
Oni su jednostavno svetski, a naši. Mi smo ponosan narod, a oni su nas učinili još ponosnijim. Visoko podignute glave čekamo finale sa Amerima, rasterećeni, motivisani, gladni još jedne pobede. Šta god da „orlovi“ urade u borbi za zlato, oni su već sada naši zlatni momci.
VELIKO BRAVO I JOŠ VEĆE HVALA!
