GOST REDAKCIJE - TIJANA BOŠKOVIĆ: Zbog odbojke ni na Čorbu ne idem
Jedna od najtalentovanijih svetskih odbojkašica priča o učešću na Svetskom prvenstvu, planovima za budućnost, ali i o tome šta voli i šta joj je sve sa 17 godina uskraćeno zbog surovog profesionalizma.
Nedavno završeno Svetsko prvenstvo u odbojci srpske reprezentativke neće pamtiti dugo. Italija, kao Italija... Već su je, svaka ponaosob, dobro apsolvirale, ali niko ne sme da tvrdi da tamo, tih 20-tak i kusur dana nismo dobili ništa. Srpska ženska odbojka dobila je je Tijanu Bošković.
Iako ima tek 17 godina, ova 193 cm visoka devojka iz Bileće, debitovala je za nacionalni tim i to u velikom stilu. Šansu, koju joj je ukazao selektor Zoran Terzić, s obe ruke je ščepala i u svakom meču je bila jedna od najboljih igračica. No, kraj leta 2014. godine, ali i celu sezonu Tijana neće pamtiti samo po debiju u srpskoj seniorskoj reprezentaciji. Sa Partizan Vizurom je postala prvak države, a nedavno je sa istim timom osvojil Superkup. Na Evropskom juniorskom prvenstvu u Estoniji osvojila je zlatnu medalju, što je prva evropska titula za naše juniorke.
Još u mlađim kategorijama je visinom i igrom skrenula pažnju na sebe, pa su joj mnogi predviđali blistavu karijeru. I neće pogrešiti... Iako još tinejdžerka igrama na SP primorala je trenere kao što su Lang Ping i Karč Kiralji da je pomno prate, analiziraju prilaz mreži, a ne samo smeč. Dakle, da je prate!
- A, šta da kažem kada sa 17 godina igraš na Svetskom prvenstvu. Igraš, a ne sediš na klupi i popunjavaš broj – kaže za Srbiju Danas Tijana i nastavlja:
- E, sada, sedmo mesto na debiju... Mogle smo bolje, ali, ruku na srce, ni ovo nije loše. Meni je podjednako važno da su me i mnogo starije saigračice odlično primile. Oduševljena sam i razlika u godinama se nije primećivala. Opet, sa Stefanom sam bila najviše, verovatno što smo bile cimerke...
- A, gde ću prvo nego kući. Srce mi je bilo puno kada sam se vratila jer svi dobro znaju kako mala sredina dočekuje sportiste koji igraju za reprezentaciju. Čini mi se da u Bileći tada nije bilo čoveka koji nije bio ponosan. Čestitali su mi na svakom koraku. Dobro, shvatam da to ide s ovakvim rezultatom, ali bi mi mnogo draže bilo da znam da će sada još dece krenuti mojim stopama.
- Istina, početak sezone nije nagoveštavao ovakav rasplet. No, znam koliko volim odbojku i zato sam sve od sebe dala za sve što se tražilo. Naporno... Prenaporno, ali sam ipak uspela da sve završim i da se, verovali ili ne, u dva navrata odmorim - posle Evropskog juniorskog prvenstva i posle Italije. Moram da istaknem da mi je ova godina bila maksimalno ispunjena. No, da nisam radila kako sam radila... - iako nije završila rečenicu jasno je šta je Tijana htela da kaže.
Surova realnost posla kojim se bavi učenica poslednjeg razreda srednje škole odvešće je iz zemlje koju toliko voli, ali je sreća pa ćemo je, bar još jednu sezonu, gledati u našem šampionatu? Samo da se zna – Tijana još uvek nema profesionalni ugovor.
- Ostajem u Vizuri. Sledeće potpisujem profesionalni ugovor, ali već tada mogu da idem. Volela bih da odem u neki jak evropski klub, ali za sada nemam želja.
Tamo gde najviše plate?
- Nije mi to sada najvažnije.
- U Bileći nema mnogo ženskih klubova, a ja sam počela s karateom. Dogurala sam do zelenog pojasa, ali i sada znam da izvedem neke od poteza koje sam pre mnogo godina naučila. Odbojka... Moja sestra je trenirala odbojku, a ja sam otišla, kako to obično biva, da je gledam. Kada sam i ja, onako nespretno, pokušala da serviram ili da smečujem... Jednostavno, svidelo mi se i tako je sve počelo. Moja sestra i dalje igra odbojku. U Americi, a imam i mlađeg brata koji ne trenira s nama. On bi da bude fudbaler.
- U Beogradu imam rodbinu i to mi je pomoglo da se brže snađem. Međutim, putovanja su mi bila naporna. Više tada nego sada. Uz sve, u mlađim kategorijama sam igrala za reprezentaciju BiH.
- Idem u Pravno-birotehničku školu u Zemunu. Na žalost vanredno, ali je tako jedino moguće uskladiti sport sa školskim obavezama. Neću da kukam, ali sam bila tužna pošto zbog treninga nisam mogla da odem na koncert Riblje čorbe. Mislim da je sada sve jasnije...
Onda da ne pitamo za drugarice, momke...
- Dobro, nismo mi roboti. Izađem s drugaricama kada ja imam slobodan dan. Odem i u bioskop, često sam gledala i košarkaše Partizana, ali se i to proredilo. A, što se momaka tiče...
Da vas ne plaše možda? Devojčica od 193cm...
- Ha, ha... Nemojte o dečacima. Još me ne prepoznaju – kroz osmeh kaže Tijana i kratko dodaje:
- Pa šta ako imam 193cm? Nisam valjda toliko strašna!?
- Ljubav! Da li je to dovoljno reći – diplomatski, sa 17 godina, odgovara Tijana i potvrđuje konstatovano:
- Sa tatom i sestrom sam bila u istanbulu. U Galatasaraju. Nudili su odlične uslove i turski pasoš. Ma, ništa. Samo Srbija.
Konačno, odmor može da se arhivira. Školske obaveze su odavno počele. Sada se u raspored “ubacuje” i odbojka. Tijana sada očekuje novi debi - u Ligi šampiona, protiv super strašnih timova Vakifbanke iz Istanbula, Kana i italijanske Pjaćence...
- Ovo je prvi put da Vizura igra Ligu šampiona, pa niko od nas ne očekuje ništa posebno. Najbitnije je da se borimo u svakom meču, pa dokle doguramo – reče 17-godišnja korektorka i devojka oko koje bi uskoro mogla da se gradi budućnost srpske odbojke.
