HLADNOKRVNO: Profesionalni ubica objašnjava kako ubiti bez posledica
Koji su to faktori koji omogućavaju čoveku da oduzme život?
Pukovnik Dejvid Grosman je penzionisani oficir kopnene vojske SAD, pripadnik 82. padobranske brigade, kao i vojni rendžer. Nakon američkih angažmana u Koreji i Vijetnamu, gde je pukovnik Grosman stekao direktno ratno iskustvo, on se povukao iz borbe i postao vojni psiholog i profesor psihologije na vojnoj akademiji Vest Point.
Autor je više knjiga koje se bave psihologijom ubijanja, od kojih je najpoznatija "O ubijanju: Psihološka cena ubistva u ratu i društvu". Kako je više puta naveo u intervjuima za časopise "Soldier of Fortune" i "Guns&Weapons", između ostalih, psiholozi armije SAD prvi put su ozbiljno počeli da proučavaju nauku ubijanja nakon poražavajućih statistika gađanja/pogodaka u direktnim sukobima tokom Drugog svetskog rata.
Američka vojska je u tom periodu imala oko 20 odsto efektivnog dejstva po neprijatelju od ukupne municije ispaljene iz pešadijskog naoružanja - puške, pištolja i sl. Ovo je procenjeno kao "katastrofalan učinak", pa su se psiholozi američke vojske u narednom periodu posvetili proučavanju toga šta čoveka podstiče da ubija. Jedan od glavnih autora i istraživača na ovu temu upravo je pukovnik Grosman.
U ratu sa Korejom, ovaj procenat se popeo na 55 odsto, što je istraživačima dalo znak da je definitivno došlo do napretka u kondicioniranju "običnog vojnika" da ubije.
Istraživanja su, kako piše u knjizi "O ubijanju", urodila plodom - do rata u Vijetnamu (1955-1975), bojna efektivnost pešadije povećala se na "zadovoljavajućih" 90 odsto. Ovo znači da su vojnici, bez sistema "drilovanja" ili grube indoktrinacije, na bojnom polju tokom Drugog svetskog rata promašivali NAMERNO, gađajući uglavnom iznad glava neprijatelja, ili se samo praveći da gađaju. Šta se promenilo u ovom periodu?
Anatomija ubistva: Svi faktori moraju biti razmotreni
Prvi faktor koji je Grosman proučavao bio je autoritet, to jest zahtevi autoritativne figure. Otkrio je da nadređeni u vojsci (ili u kriminalnoj bandi) na raspolaganju imaju nekoliko varijabli koje utiču na poslušnost, kao i ubilačko ponašanje, obične vojske. To su:
- Blizina autoriteta
- Subjektivno poštovanje ubice prema autoritetu
- Intenzitet zahteva za ubilačkim ponašanjem
- Legitimitet zahteva figure od autoriteta
Drugi faktor, koji najviše ima veze sa unutrašnjim opravdavanjem ubistva nakon čina, jeste "grupni oproštaj".
Uticaj grupe (čete, jedinice, voda) na ubijanje dešava se kroz dve varijable, podjednako čudnovate i moćne - prebacivanje odgovornosti (racionalizacija ubistva) i anonimnost na bojnom polju. Prosto rečeno, vojnik u sebi racionalizuje svoj čin "rastačući" odgovornost na grupu, i upravo je taj grupni mentalitet jedan od glavnih podstrekača na oduzimanje tuđeg života.
Emotivna/kulturološka distanca
U sklopu ratne obuke, regruti američkih ogranaka vojske prolaze izuzetno stresnu indoktrinaciju, koja se fokusira na dve stvari: osiguravanje poslušnosti i dehumanizaciju neprijatelja. Dehumanizacija se vrši na dva načina: emotivni (ističući rasne i nacionalne razlike sopstvene vojske i neprijatelja) i kulturološki (ističući razlike u razmišljanju, običajima i ponašanju). U oba slučaja, cilj je isti: lakše je ubiti neprijatelja koji se smatra za "manje od čoveka". Otuda i "nadimci" za neprijateljske vojnike koje sve vojske daju svojim protivnicima - za Amerikance, to su bili "žutaći", "kosooki" (Koreja, Vijetnam), "kobasičari" (Nemci u Drugom sv. ratu), "jahači kamila" (Arapi i drugi narodi Srednjeg istoka) i slično.
Fizička distanca ubijanja
Grosman je prvi istraživač koji je uočio direktnu povezanost daljine od neprijatelja sa lakoćom "povlačenja obarača". Tako je, po njemu, najteže oduzeti život na "seksualnoj distanci", to jest telo uz telo, golim rukama. Što je distanca veća, lakše je počiniti ubistvo, pa je tako pešadija stacionirana u Zalivu svinja (invazija Kube 1961.) imala visoke procente vojnika koji su patili od post-traumatskog stresa (preko 50 odsto je prijavilo probleme sa psihom nakon sukoba, od toga je 20 odsto ostalo trajno nesposobno za normalnu društvenu reintegraciju. Sa druge strane, piloti bombardera su imali zanemarljiv procenat PTS-a, manji od jedan odsto.
Ovo, po Grosmanu, ima veze sa time što piloti faktički nisu morali da vide neprijatelja, osete njegov miris, čuju krike i sl. Trauma ubijanja smanjuje se kako se fizička distanca povećava.
Agresivne predispozicije ubice: Osvetnici, kondicioniranje i dva posto koji vole da ubijaju
Skorašnji gubitak saboraca na bojnom polju u velikoj meri omogućava smrtonosno nasilje. Smrt prijatelja MOŽE da emotivno parališe, rastuži ili obeshrabri vojnika, ali u mnogo slučajeva, agresija je česta reakcija na tragediju. Vojnik u bici je proizvod svog okruženja, a nasilje podstiče nasilje.
Moderni vojni trening u velikoj meri podseća na "pseće" kondicioniranje Pavlova, u pitanju je sistem zadataka i nagrada. Obuka prilazi što je moguće bliže realnoj situaciji na bojnom polju, a sa razvojem kompjuterske tehnologije zaživelče su virtuelne simulacije koje takođe služe za razvijanje ubilačkog ponašanja kao prvog refleksa u ratu, bez razmišljanja ili oklevanja.
Istraživanja koja traju još od Drugog svetskog rata potvrdile su postojanje "prirodnog vojnika", ili osoba koje mogu da ubijaju bez prezanja ili kasnijeg kajanja. Oko dva odsto svih vojnika (i time, preneseno, sve populacije) nema prirodni otpor ka ubijanju, bliskom ili ne. Negativne društvene konotacije označavaju ove ljude kao psihopate, ali to ne znači da su dva odsto svih ljudi mentalno poremećeni - radije, može se zaključiti da će dva odsto ubiti bez oklevanja ili žaljenja ako im se da razlog. Oni, navodi Grosman, nisu skloniji agresivnosti od normalnog čoveka.
Skidanje bezbednosne kočnice sa mozga
Kada se priča o ratnim zločinima, čest primer je i dalje genocid koji je vojska Trećeg Rajha sistematski činila u Drugom sv. ratu. Da li je moguće, pita Grosman, da se nekako "zadesila" čitava nacija surovih ubica koji su mogli da izvrše ratne zločine te magnitude? Naravno da ne. U pitanju je bila kombinacija kondicioniranja, indoktrinacije po emotivnom/kulturološkom osnovu, kao i razvoja modernijih bombardera, artiljerije, snajperskih puški i drugih metoda ubijanja koji su omogućili da se prevaziđe blizinski otpor ka ubijanju. Nemački vojnici su bili kao i svi drugi ljudi, ono što je bilo drukčije jeste NAČIN OMOGUĆAVANJA ubijanja.
Pročitajte i:
- Pristao je da je oženi, ali samo ako prođe DUPLI BANANA TEST (VIDEO)
- Mnogo toga stane u mali prostor između ženskih butina (GALERIJA 18+)
- IPHONE 6 U PROBLEMU: Samsung rešio ključni problem Androida!
- PORNO PREVARE: Ceca, Seka i Kolinda imaju privatne snimke - pljunute one! (FOTO)
- PORNO ISPOVEST: Momci me ostavljaju kada saznaju čime se bavim! (FOTO 18+)