LIBIJA: Sudbina male zemlje koja je htela da prkosi svetskim silama

Ratne sekire koje su Libija i zapadne zemlje izvadili u drugoj polovini osamdesetih godina, zakopane su početkom novog milenijuma, 2003. godine. Dok su Sadam Husein i njegovo "kraljevstvo" nestajali kao figure od peska pod naletom eolske erozije, pukovnik iz severnoafričke Džamahirije neočekivano je postao prihvatljiv saradnik i sagovornik vladama Velike Britanije, Francuske, Italije, SAD i drugih... Kao da se incident u berlinskoj diskoteci i rušenje aviona nad Lokerbijem nisu desili.

Zauzeti Irakom, NATO saveznici hteli su da (privremeno) umire druga potencijalna žarišta, a nije im smetao ni ogroman kapital koji su Gadafi i njegovi sinovi ulagali u evropske zemlje, ponajviše Švajcarsku i Italiju, mada su i banke u Londonu i SAD rado prihvatile ogromne poluge dinastije iz Tripolija. 

Vladar Libije očito nije povezao (a možda i jeste, ali nije imao dovoljno moći da se suprotstavi) da su SAD i saveznici joj na sličan način postupali i ranije. Sadam Husein bio je dobrodošao dok je ratovao sa Iranom, napadnut je kad je nasrnuo na Kuvajt. Kasnije je opet, nakratko, postao prihvatljiv, da bi skončao vešanjem. Slobodan Milošević je takođe bio tolerisan s početka, potom je postao "balkanski kasapin", 1995. je etabliran kao faktor stabilnosti, da bi dve, tri godine zatim Srbija klecala pod bombama.

Libiju je privlačnom za preuzimanje činila stvar bez koje svet ne bi mogao da funkcioniše ceo jedan vek - nafta. Značajne rezerve ovog energenta u Libiji otkrivene su 1959. i upravo zato je Velika Britanija držala severnoafričku zemlju na oku sve dok oficiri nacionalne vojske nisu zbacili kralja i izabrali novog lidera, pukovnika iz plemena Gadafi (Kadafi).

Nafta je blagodet na kojoj je Gadafi sagradio novu Libiju, zemlju sa za Afriku skoro neprevaziđenim socijalnim, zdravstvenim i obrazovnim sistemom, sa visokim subvencijama građanima za školovanje, zapošljavanje i rešavanje stambenog pitanja. Zemlju koja je sazidala najveći sistem za snabdevanje pijaćom vodom na svetu. Međutim, nafta je bila i usud koji je Gadafija koštao glave.

SAD i najbliži NATO saveznici, izuzev Nemačke, spremali su godinama promenu poretka u zemlji, lagano se infiltrirajući u politički, obaveštajni i bezbedonosni sistem Libije. Velika Britanija i Francuska vršile su zajedničke vojne vežbe mesecima pre nemira u Tripoliju, spremajući se za akciju koja se "slučajno" odigrala 2011. godine. Za legitimizaciju intervencije trebalo je oformiti lice otpora, isprva miroljubivo, koje bi u određenom trenutku pod pritiskom represivne vlasti "uzelo oružje u ruke da brani pravo na vlastiti život, ali i da se bori za demokratizaciju". To lice nazvano je Prelazni nacionalni savet (PVC).

Pre vojne akcije, tabanala je propagandna priprema terena. Uz velike medijske kuće sa obe strane Bare, optužbe su lansirale brojne organizacije i pojedinci, borci za ljudska prava, ali i nekolicina američkih političara, poznatih po tvrdoj liniji koju zastupaju protiv "nedemokratskih režima". Džon Mekejn, Pol Volfovic (negdašnji predsednik Svetske banke i ministar odbrane u vreme Džordža Buša Mlađeg), Robert Kagan (tenutno savetnik Hilari Klinton), samo su neka od imena koja su se zalagala za agresiju.

21. VEK I NOVA JAGMA ZA AFRIKOM

U 19. stoleću desio se fenomen Jagme (Trke) za Afrikom, doba kada su se evropske kolonijalne sile utrkivale koja će više prostranstava Crnog kontineta (zbog političke korektnosti, ovaj termin danas izbegavaju baš one zemlje koje su ga i koristile) ugrabiti za sebe, kako bi eksploatisala dijamante, zlato, jefitnu radnu snagu i ostala bogatstva. Stotinak godina kasnije, priča se ponavlja. Tada, u drugoj polovini 19. veka, Evropa je sarađivala sa lokalnim vođama u Africi, sve do trena kad je usledila Duga depresija. Ekonomska recesija izazvala je nestrpljenje među evropskim silama i one su uklonile posrednike - poluautonomne vlasti na kontinetnu i pokorile ga, bezočno crpeći resurse. Drugo, kolonijalno osvajanje imalo je za cilj da se osvojene oblasti zatvore za robu drugih sila.

Svetom već šest godina kola nova kriza. Igrom slučaja, priča se ponavlja. Koketiranje sa autonomnim režimima, neretko autokratskim, a pre svega krhkim, zamenila je tvrđa politika. Ona je i dovela do Arapskog proleća koje je izmenilo vladaoce u Tunisu, Egiptu, Jemenu, Libiji, a posle koga su usledili nemiri u Maliju, Centralnoafričkoj Republici, od skora i u Burkini Faso. 

Ma koliko daleka, mogućnost ujedinjena Afrike ili kakvog takvog zajedničnog ekonomskog ponašanja, kao i investicioni uticaji Kine, Rusije i ostalih sila u najavi (Indija, Brazil) nisu bili dobrodošli za "prodavce" sa zapada. Londonska i Istanbulska konferencija o Libiji upravo su poslužile kao potvrda nakane da se prigrabi bogatstvo ove zemlje, ali i kao protoprimer eventualnih kasnijih intervencija. PNC, lice demokratske pobune protiv "tiranina", bio je samo sredstvo. Svesno ili nesvesno.

Libija je pored rezervi nafte i vode, bila zemlja u kojoj su ljudi i mnogih svetskih država dolazili da rade, neretko i da ostanu. Srbi, Bugari, Rusi, Ukrajinci, Filipinci, Kinezi, Francuzi, Italijani, svi su oni odlazili da posluju u medicini, građevinarstvu, vojsci i ostalim delatnostima za nemale novce. Možda važnije od toga, mnogobrojni stanovnici saharske i podsaharske Afrike išli su "trbuhom za kruhom" u Libiju i pomagali ekonomiju svojih zemalja kao što to Srbiji rade sunarodnici iz Nemačke, Austrije, Kanade... Primera radi, zemlja kojoj je Gadafijev pad mnogo štetio bio je Niger. 

Libijke investicije u inostranstvu takođe su bile podatak koji je parao oči poretku iz Breton-Vudsa. Projekat Velike ljudske reke, sistema za napajanje pijaćom vodom, bio je važan ne samo za Libiju, već i za Egipat, Čad i Sudan, čime je Gadafi dobijao na regionalnoj važnosti. Velika ulaganja poduzeta su u Kongu, u poljoprivredu, industriju i usluge u Egiptu, Maliju, Tunisu i Nigeru. Najbitnije od svega, Libija je uložila velike količine novca u zapadne kompanije poput Britiš petroleuma, Šela, Dženeral elektrika, Vodafona, Simensa, te kompanije iz Italije i Rusije. 

Banka Goldman saks je od Libije dobila finansijsku injekciju od 1,3 milijarde dolara. Novac je u međuvremenu "nestao", a poravnanje u vidu akcija na Njujorškoj berzi beskrajno odlagano. Slične injekcije Libija je ubrizgala Sosijete ženeralu, Morgan čejsu i drugim finansijskim kompanijama. Umesto da duguje, Libija je bila poverilac, a pride je granala svoj uticaj širom Afrike. Iako mala zemlja, sa samo 6.000.000 stanovnika, Libija je postala opasnost, otpadnik od globalnog poretka u kome svako duguje svakom, a najviše sistemima stacioniranim na obalama Atlantika. Konačno, Gadafijeve reči, da bivše kolonijalne sile duguju Africi 800 biliona dolara, nisu bile prijatne. Rat 2011. poništio je sve dugove prema Libiji, čime je nemali broj milijardi stečenih naftom iz sredozemnog priobalja preseljen na krizom zahvaćeni Zapad.

EPILOG

Politički, Libija se nalazi u stanju sličnom za vreme vladavine kralja Idriza. Formiranje monarhije 1951. bio je kompromis: Francuska, Velika Britanija i Italija nisu mogle da izdele Libiju usled nedovoljno međunarodne podrške, pa su podržale kraljevinu sa jakim regionalnim autonomijama. 

Tribalizam koji je Gadafi uspevao da obuzda visokim standardnom, oživeo je ratom od pre tri godine do granica koje od Libije danas ne čine jednom državom, već leopardovom kožom sa mnoštvom frakcija, zavađenih do krvi. Džejms Klaper, šef Američkog komiteta za obaveštajne poslove, izvestio je u martu 2011. Senat da upravo takav scenario sledi u Libiji.

Plan za rušenje libijskog poretka formiran je u vreme Reganovog predsednikovanja 1982. godine i nosio je šifrovano ime "Cvet". Ovaploćenje projekta stiglo je tri decenije kasnije. Danas u Libiji postoje gotovo samostalne "države", u Misrati, na istoku u Kirenajici, u Tripoliju, dok lojalisti starom poretku deluju u Misrati i južnom Fezanu. Zemlja je doživela sudbinu Somalije. Iole vredne resurse PNC je dodelio, u zamenu za "uslugu" od pre tri godine, stranim konzorcijumima i korporacijama. Libija je od zemlje bez dugova sa jakim uticajem u inostranstvu postala zadužena, rasparčana, nebezbedna. Libija je nestala.