VELIKO SRCE UČITELJICE MARINE: Nećete verovati šta čini za svoje đake kad školu ZAVEJE SNEG
Učiteljica Marina, u svojim tridesetim godinama, odlučila se za nešto što je danas većini njenih kolega strano.
Kada zima zagudi, a sneg blokira sve puteve i staze ka kladovskim selima na planini Miroč, Marina Mandić, učiteljica u izdvojenom odeljenju Osnovne škole "Svetozar Radić", u mestu Planinica, pored nastavničke dobije još jednu ulogu. Ona tada postaje i majka, staratelj, najbolji prijatelj...
- U planinskim uslovima, kada zima pokaže zube, mališani spavaju u mom stanu. Srećom, pa ih ima samo troje. Tada im kuvam i perem stvari, podučavam ih... Mnogo puta se desilo da, dok napolju šiba mećava, sedimo u sobi, slušamo pucketanje vatre i, jednostavno, tada izbrišemo odnos učitelj - đak. Postajemo najbolji prijatelji - priča Marina za Večernje Novosti.
U školskim klupama svega troje đaka
Poslednjih deceniju i po slika se u Planinici ne menja. U školskim klupama je samo troje đaka. Mališani kažu da bi voleli da imaju više drugara s kojima bi mogli da uče i da se igraju.
- Bilo bi lepo da nas je u školi malo više. Mogli bismo zajedno da crtamo, pišemo i recitujemo, a za vreme odmora da igramo između dve vatre – kažu Anđela i Željko Ilić.
Nesvakidašnja odluka
Učiteljica Marina, u svojim tridesetim godinama, odlučila se za nešto što je danas većini njenih kolega strano. Nije birala posao. Čim joj se ukazala prilika da radi, prihvatila je da dođe u Planinicu i odrekne se života u urbanoj sredini, zamenivši gradske bulevare seoskim, izlokanim putevima.
Kako se uz učiteljsku privikla i na novu, dopunsku ulogu?
- To je deo dogovora sa roditeljima. Tada im zamenjujem oca i majku. A i meni je lakše kada se, umesto fijuka vetrova, pored mene čuju dečji žagor i smeh. Na to sam navikla i ponosna sam na moje male stanare - kaže Marina.
Ona dodaje da je već godinama u desetak planinskih seoskih škola u opštini Kladovo sve manje đaka. Zato nije neuobičajeno da u izdvojenom odeljenju tekojske OŠ "Svetozar Radić" u Planinici, naselju smeštenom na 560 metara nadmorske visine, nastavu u tri razreda pohađaju tri učenika koji do škole, od svojih domova u planinskim vrletima, pešače nekoliko kilometara.
Nekada je u školi bilo preko 50 đaka
- Nekada je u toj školi, otvorenoj 1980. godine, bilo kao u košnici - svedoči Zorica Dačić, majka Željka Ilića, koji pohađa treći, i Anđele, koja je pošla u prvi razred.
- U dve učionice bilo je više od 50 učenika u tadašnjoj četvorogodišnjoj školi. Međutim, vreme je učinilo svoje. Brojna ognjišta su pusta, nema ljudi ni dece, jer je većina iz rodnog kraja otišla u potragu za boljim životom. Ja sam ostala. I srećna sam što moja deca mogu da se školuju – kaže Zorica.
U kombinovanom odeljenju nije lako raditi. Ali Marina se potpuno posvetila svom zanimanju i za đake ima samo reči hvale.
- Deca su poslušna. Željna su znanja, tako da nastava ide baš kako treba. Uslovi za rad u školi su solidni, ali nam nedostaju kompjuter i muzička linija. U planinskom bespuću vreme sporo prolazi, ali je rad sa decom moje opredeljenje i to me ispunjava – zadovoljna je učiteljica.
