Iznenadno buđenje Rusije

Nešto značajno se dešava u Rusiji, potpuno suprotno od onoga što smo očekivali. Umesto osećanja poniženosti i beznađa, Rusija prolazi kroz period koji bih nazvao nekom vrstom preporoda – vaskrsa nacije. Ovo se dešava uprkos, ili preciznije, upravo zbog pokušaja Zapada, predvođenog neo konzervativcima iz Vašingtona, da učini sve – čak i da organizuje rat pred njenim vratima u Ukrajini – da sruši rusku ekonomiju, ponizi Putina i prikaže Rusiju u najcrnjem svetlu. Dok sve to traje, Rusija otkriva potvrđene vrednosti svoje kulture, svojih ljudi i svoje zemlje koje su dugo bile zaboravljene ili potisnute.

Prva od mojih mnogih poseta Rusiji dogodila se pre više od dvadeset godina, maja 1994. Pozvali su me ekonomski eksperti iz Moskve da ponudim svoja kritička zapažanja o MMF. Utisak koji me tada obuzeo bio je da pred sobom imam nekada moćne ljude, ponižene do poslednjeg atoma životne energije. Širokim moskovskim bulevarima jurile su nove blistave limuzine „mercedes 600“ ruskih mafijaša, sa zatamnjenim staklima i bez registarskih tablica. Bezakonje je bilo način života, od Jeljcinovog Kremlja, koji su SAD podržavale, do tezgi na ulicama. Gradom su se rojili tipovi poput „klinaca sa Harvarda“ – kao što su Džefri Saks ili Šveđanin Anders Aslund – ili Džordž Soros, izmišljajući nove načine da se Rusija opljačka i prihvati aroganciju sile, pod sloganima „šok terapija“ ili „tržišno orijentisne reforme“, što je bio samo drugi naziv za „uzećemo vam najvrednije što imate“.

Totalni kolaps života u Rusiji nakon novembra 1989. bio je potresan. Mogao sam to da vidim u očima Rusa – taksista, majki u prodavnicama, običnog sveta na ulicama Moskve.

Danas, dve decenije kasnije, Rusiji ponovo preti neprijatelj sa zapada, NATO, koji želi ne samo da je ponizi već da je uništi kao funkcionalnu državu, jer Rusija jedina ima moć da se ispreči pred planovima zapadnih elita koje stoje iza ratova u Ukrajini, Siriji, Libiji, Iraku i sve do Avganistana, Afrike i Južne Amerike.

Prilikom svojih dolazaka u Rusiju poslednjih godinu dana, kao i tokom brojnih razgovora sa raznim poznanicima, video sam kod njih osećaj ponosa i odlučnost – vaskrs nekog davno sahranjenog osećanja.

SANKCIJE KAO BUMERANG

Rat sankcijama koje je uvela administracija predsednika Obame naterao je Nemačku, Francusku i ostale članice EU da se protiv svoje volje pridruže, napad na rublju koji sprovodi Ministarstvo finansija SAD, obaranje rejtinga duga Rusije na spekulativni („đubre“) nivo, koje su pod uticajem Vašingtona izvršile moralno bankrotirane agencije za procenu kreditnog rejtinga sa Volstrita, slobodan pad cena nafte koji je uzrokovala Saudijska Arabija u saradnji sa SAD, haos u Ukrajini i sabotaža EU ruskog projekta gasovoda Južni tok – sve to trebalo je da baci preplašenu Rusiju na kolena. To se nije desilo.

Putin i sve veći broj uticajnih ruskih industrijalaca, od kojih bi neki par godina ranije već bili u svojim otmenim rezidencijama u Londonu, odlučili su da ostanu i da se bore za budućnost suverene države Rusije. Oho! To nije trebalo da se desi u svetu globalizacije i raspada nacionalnih država. Nacionalni ponos bi trebalo da bude nešto poput relikvije, retko poput zlata. Ne i u Rusiji danas.

Na prvu godišnjicu bezočnog državnog udara koji su u Kijevu sprovele SAD i uspostavile marionetski režim samoukih neonacista i zločinaca, predvođen navodno sajentologom Arsenijem Jacenjukom koga je iz rukava izvukao Stejt department, 22. februara organizovane su demonstracije u centru Moskve. Okupilo se od 35 do 50 hiljada studenata, učitelja, penzionera, čak i Kremlju naklonjenih motociklista. Oni nisu protestovali protiv Putina jer je svojim suprotstavljanjem zahtevima SAD i EU prouzrokovao uvođenje sankcija. Protestovali su zbog otvorene intervencije SAD i EU u Ukrajini. Protest je nazvan Anti-Majdan, a organizovan je kao jedna od mnogih spontanih reakcija građana na zverstva koja su videli na svojim granicama. Satirički politički Internet blogovi sprdaju se sa Džen Psaki, nespretnom portparolkom Stejt departmenta, koja je nedavno napustila to mesto.

Čak ni očigledan pokušaj podmetanja u londonskom Fajnenšel tajmsu i medijima pod kontrolom Zapada da se optuži Putin za „stvaranje paranoičnog okruženja koje je dovelo“ do ubistva Borisa Njemcova nije ozbiljno doživljen. Podvale Zapada ne prolaze u današnjoj Rusiji.

A pogledajte šta se dešava sa sankcijama SAD i EU. Umesto da smanje popularnost Putina, sankcije su uzrokovale da se i ranije apolitični ljudi okupe oko predsednika čiji je rejting popularnosti i dalje iznad 80 procenata. Nedavno istraživanje nezavisnog Levada centra pokazalo je da 81 procenat Rusa ima negativan stav prema Sjedinjenim Državama, najviši procenat od vremena „šok terapija“ početkom devedesetih, u vreme Borisa Jeljcina, dok 71 procenat ima negativan stav prema Evropskoj uniji.

Međutim, preporod koji sam zapazio je evidentan ne samo kroz proteste ili istraživanja javnog mnjenja. Rat koji su podstakle SAD u Ukrajini od marta 2014. izazvao je humanitarnu katastrofu koja kao događaj ne postoji u nemačkim i drugim medijima pod uticajem SAD. Više od milion ukrajinskih građana, koji su ostali bez domova ili su pobegli u strahu od suludog krvoprolića koje su podstakle SAD, našlo je bezbedan smeštaj u Rusiji. Prema svim izveštajima, dočekani su kao braća. To je ljudski odgovor koji je naišao na odjek kod ogromnog broja običnih Rusa. Zahvaljujući Internetu i video snimcima sa mobilnih telefona Rusi su potpuno svesni istine o ratu u istočnoj Ukrajini. Politički senzibilitet kod Rusa se pojavio prvi put posle niza godina, čim su shvatili da neki krugovi na Zapadu žele jednostavno da ih unište jer ne prihvataju da postanu vazali pomahnitalog Vašingtona.

Umesto da sagnu glavu pred valutnim ratom koji protiv nacionalne valute, rublje, vodi američko Ministarstvo finansija i pretnjama da će biti onemogućeni da koriste SWIFT, međunarodni sistem bezgotovinskog plaćanja, što bi moglo da bude i povod za rat, 16. februara je ruska vlada objavila završetak sopstvenog projekta sistema za bezgotovinsko plaćanje u koji je uključena 91 domaća kreditna institucija. Sistem omogućuje ruskim bankama da komuniciraju bez problema preko Centralne banke Rusije.

Ovo se odnosi na promet banaka unutar Rusije koje su bile čak i na domaćem tržištu ranjive na prekid korišćenja SWIFT sistema. Rusija je prihvatila ovaj sistem, sa sedištem u Briselu i koji je u privatnim rukama, nakon pada Berlinskog zida 1989. i danas su banke Rusije drugi najveći korisnik u svetu. Novi sistem je uspostavljen unutar Rusije. Potrebno, ali ne i dovoljno, za zaštitu u slučaju prekida saradnje. Sledeći korak o kojem se diskutuje je zajednički sistem plaćanja Rusije i Kine, nezavisan od SWIFT-a i od Vašingtona. To je gotova stvar.

Dan nakon što je Rusija objavila da je njena alternativa SWIFT sistema operativna, zamenik ministra spoljnih poslova Kine Čeng Guoping je izjavio da će Kina izgraditi strateško partnerstvo sa Rusijom u oblasti finansija, kosmičkih istraživanja i proizvodnje aviona, kao i da će trgovinsku saradnju da „podigne na viši nivo“. Dodao je da Kina planira više da sarađuje sa Rusijom u oblasti finansija, a u januaru je prvi potpredsednik vlade Rusije, Igor Šuvalov, izjavio da se već pregovaralo sa Kinom o plaćanju u nacionalnim valutama i napuštanju dolara. Kini je jasno da je, ako Rusija bude slomljena, ona na redu i da imperije na zalasku preduzimaju očajničke mere da prežive.

Rusi takođe shvataju da se njihovi lideri kreću neistraženim putevima da bi izgradili alternativu moralno dekadentnom i bankrotiranom američkom svetu. Za većinu Rusa je užasna decenija siromaštva, haosa i nemaštine u vreme Jeljcina dovoljan podsetnik šta ih čeka budu li se njihovi lideri ponovo prostituisali američkim bankama i korporacijama za preuzimanje – neki pokušaj „resetovanja“ američko-ruskih odnosa poput pokušaja Hilari Klinton u vreme kada je Medvedev bio predsednik. Rusi vide šta su SAD uradile u susednoj Ukrajini, gde je čak i ministar finansija, Natalija Jaresko, Amerikanka, bivša službenica Stejt departmenta.

Rusija i njeni lideri se ne tresu u strahu iza zidina Kremlja. Oni grade strukturu novog međunarodnog ekonomskog poretka koji ima potencijal da transformiše svet iz sadašnjeg bankrotiranog dolarskog sistema. Moskva i Peking su nedavno objavili, kako sam napisao u prethodnom članku, svoj projekat stvaranja alternative monopolističkim američkim agencijama za određivanje kreditnog rejtinga Mudiz, Standard end Purs i Fič. Plan putovanja predsednika Putina prošle godine bio je neverovatan. Umesto da bude izopštena, čemu su se nadali Vašington i Viktorija Nuland, Rusija se pojavljuje kao zemlja koja ima hrabrost da Vašingtonu jednostavno kaže – ne!

Ruski predsednik je posetio Kipar, gde se razgovaralo o mogućnosti korišćenja baze za ruske brodove, u Egiptu, gde ga je general Al Sisi srdačno dočekao, diskutovano je o značajnoj ekonomskoj i drugim oblicima saradnje. Krajem prošle godine Rusija je sa ostalim članicama dogovorila formiranje BRIKS banke, koja sa 100 milijardi dolara osnivačkog kapitala Svetsku banku, pod kontrolom SAD, čini irelevantnom. Ovaj spisak se širi bukvalno iz dana u dan.

POSEBNI LjUDI

Za mene je, međutim, najubedljivije kod ovog ruskog preporoda generacija koja je danas u svojim tridesetim i ranim četrdesetim – mladi, izuzetno inteligentni ljudi koji imaju iskustvo i svest o nemaštini iz vremena vladavine sovjetske komunističke birokratije, ali i svest o ispraznosti sveta američkog tzv. „tržišnog kapitalizma“. Navešću neke primere sa kojima sam se susreo poslednjih nekoliko godina.

Ono što ovu generaciju čini jedinstvenom, kako ja vidim, jeste da je reč o hibridnoj generaciji. Obrazovanje su stekli u školama i univerzitetima koji su i dalje pod ogromnim uticajem klasične ruske nauke. Klasičan sistem studija u Rusiji je, kako sam se tokom godina uverio u mnogim diskusijama sa mojim prijateljima – ruskim naučnicima, posedovao kvalitet gotovo nepoznat na pragmatičnom Zapadu. Jedan američki fizičar, profesor sa Instituta za tehnologiju u Masačusetsu, koji je predavao na moskovskim univerzitetima početkom devedesetih, rekao mi je: „Kada ruski student upiše prvu godinu doktorskih studija, on iza sebe već ima četiri godine biologije, fizike, diferencijalnog i integralnog računa, geometrije… oni počinju studije sa nivoa koji može da se poredi sa američkim postdoktorantima.“

Oni su odrastali u Rusiji u kojoj je bilo uobičajeno da mlade devojke uče klasični balet ili ples, da sva deca uče da sviraju klavir ili neki drugi muzički instrument, da se bave sportom, slikarstvom – poput klasičnog grčkog obrazovanja u vreme Sokrata ili nemačko devetnaestog veka. Iste osnove su postojale i u američkim školama do pedesetih godina prošlog veka, ali je taj pristup potpuno napušten tokom osamdesetih. Američka industrija je tražila poslušne, „zaglupljene“ radnike koji ne postavljaju pitanja.

Ruska biologija, ruska matematika, ruska fizika, ruska astrofizika, ruska geofizika – sve discipline prilaze materiji kvalitetom koji je odavno nestao iz američkog sistema nauke. Sećam se svog odrastanja, kasnih pedesetih, u vreme „šoka Sputnjik“, kada nam je u srednjoj školi rečeno kako sada treba da udvostručimo napore da bi „uhvatili korak sa Rusima“. Bilo je zrno istine u tome, ali razlika nije bio nedostatak američkih đaka spremnih na naporan rad. U to vreme smo naporno i radili i studirali. Razlika je bila u ruskom visokom obrazovanju koje je bilo toliko superiorno.

Posebno su studije o nauci u Rusiji ili u Sovjetskom Savezu bile pod snažnim uticajem nemačkog obrazovnog sistema devetnaestog veka, tzv. Humboltove reforme nazvane po Aleksandru fon Humboltu.

Čvrste veze ruskog obrazovanja sa klasičnom nemačkom naukom i kulturom devetnaestog veka ukorenjene su još od vremena cara Aleksandra II koji je 1861. oslobodio kmetove, sledeći primer svog prijatelja Abrahama Linkolna. Veze sa nemačkom klasičnom kulturom produbljene su kasnije, pod Aleksandrom II, pre rusko-japanskog rata 1905, kada je briljantni Sergej Vit postao ministar transporta, zatim ministar finansija i na kraju premijer, da bi kasnije bio prisiljen da se povuče zbog spletki Zapada. Vit je preveo na ruski jezik radove nemačkog nacionalnog ekonomiste Fridriha Lista, briljantnog protivnika Adama Smita. Pre nego što su domaće i inostrane spletke 1907. uvukle cara u nesrećnu anglo-rusku antantu protiv Nemačke – pakt koji je rat Engleske 1914. učinio mogućim – ruska država je prihvatila nemački klasični sistem kao superiorniji u odnosu na britanski empirizam i redukcionizam,

Više puta sam pitao Ruse rođene osamdesetih zbog čega su se iz SAD vratili da rade u Rusiji. Uz male varijacije, odgovor je uvek bio isti: „Obrazovanje u Americi bilo je beskrajno dosadno, bez izazova… američki studenti su neverovatno plitki, ne postoji ništa izvan SAD… Zbog takvih problema odlučio sam da se vratim kući i pomognem izgradnju nove Rusije…“

Neka lična iskustva ilustruju moja zapažanja: Irina je početkom devedesetih sa roditeljima otišla u Oregon. Njen otac je bio visoko rangiran oficir SSSR. Nakon raspada države penzionisao se i želeo da pobegne od Rusije, ratnih uspomena i svoju starost provede u miru, u Oregonu. Njegova ćerka je tamo odrasla, išla u koledž i na kraju shvatila da mnogo bolje može da se ostvari u Rusiji, gde danas radi kao poznat novinar i prati ratove koji su SAD podstakle u Siriji i na drugim mestima, uključujući Ukrajinu, i hrabro daje svoj doprinos miru u svetu.

Konstantin je kao mladić otišao u SAD da radi kao novinar na radiju, TV i Internet izdanjima, završio je master studije za film u Njujorku i odlučio da se vrati u Rusiju, gde pravi vredne TV dokumentarne emisije o opasnostima genetski modifikovanih organizama i drugim važnim temama. Anton je ostao u Rusiji, okrenuo se izdavaštvu naučnih i poslovnih publikacija i koristeći svoje veštine iz oblasti informativnih tehnologija osnovao sopstvenu izdavačku kuću. Dimitrije je učio fiziku na poznatom nemačkom univerzitetu, vratio se svojoj kući u Sankt Peterburg i postao profesor, a njegova supruga, takođe fizičar, prevodi i održava ruski Internet sajt, a prevela je na ruski jezik nekoliko mojih knjiga.

Ono što je zajedničko ovim mojim poznanicima, koji su danas u svojim kasnim tridesetim ili četrdesetim, jeste da su svi rođeni u vreme dok su ostaci stare sovjetske Rusije, sa svojim dobrim i lošim stranama, još bili prisutni, a u period zrelosti su ušli posle 1991. Ova generacija ima osećaj za razvoj, napredak, za promene u svojim životima koje se sada potvrđuju kao neprocenjiv doprinos za oblikovanje budućnosti Rusije. Pored toga, oni preko svojih porodica ili iz svog ranog detinjstva vuku korene iz stare Rusije, poput Vladimira Putina i razumeju stvarnost oba – starog i novog sveta.

Danas, zbog neverovatne, otvoreno divljačke, politike Vašingtona prema Rusiji ova generacija istražuje šta je sve tu vredelo. Oni shvataju da je birokratska učmalost nasleđena od staljinističkog sovjetskog režima bila smrtonosna u vreme SSSR. Takođe su svesni da imaju jedinstvenu priliku da oblikuju novu, dinamičnu Rusiju 21. veka, ali ne na osnovama danas umirućeg, bankrotiranog modela „Američkog veka“ Henrija Lusa i F. D. Ruzvelta.

Moj utisak jeste da je ovo srž pokrenutog duhovnog preporoda u Rusiji – što mi daje i više nego nadu u budućnost. I, još jedna, konačna napomena. Dugo već traje politika tzv. „Gospodara novca“, bankara iz Londona i Njujorka, još od ubistva cara Aleksandra II 1881, da spreče savez Nemačke i Rusije. Glavni cilj rata Viktorije Nuland u Ukrajini bio je da prekine narastajuću ekonomsku saradnju Rusije i Nemačke. Životno pitanje budućnosti Nemačke i Evrope je da li će nemački političari nastaviti da kleče pred prestolom Obame i njegovih naslednika ili će definisati svoje stvarne interese kroz tešnju saradnju sa narastajućim Evroazijskim ekonomskim preporodom, koji oblikuju Rusija predsednika Putina i Kina predsednika Si Đinpinga.

Ironično zvuči da je Vašington svojim „neobjavljenim ratom“ protiv Rusije podstakao ovaj neočekivan preporod ruskog duha. Prvi put posle mnogo godina Rusi osećaju zadovoljstvo i osećaju da su dobri u svetu u kojem u okruženi nekim veoma pokvarenim ljudima. Možda se tu krije snaga koja će naš svet spasiti diktature bankara i njihovih armija, piše Novi Standard.