RATUJE LI AMERIKA SAMA PROTIV SEBE? Nešto je trulo u kampanji SAD protiv Islamske Države!

Pre više od 10 meseci SAD su započele vazdušnu vojnu kampanju protiv IS u Siriji i Iraku. Od tada se gotovo svakodnevno objavljuje statistika bombardovanja, odnosno koliko je vazdušnih napada izvedeno u Iraku, a koliko u Siriji. 

Ako uzmemo u obzir da je reč o najvećoj vojnoj sili na svetu koja čak tvrdi kako u ovim vazdušnim napadima ne deluje sama već uz pomoć niza saveznika, kako to da IS već nije zaustavljena? Naprotiv, nakon jedne kraće pauze IS ponovo deluje nezaustavljivo.

Pre par dana su izveli veliki samoubilački bombaški napad na iračku vojnu bazu severno od Faludže i tom prilikom ubili najmanje 45 iračkih vojnika i ranili daleko više. Par dana ranije zauzeli su grad Ramadi, glavni grad iračke zapadne provincije Anbar.

Izvori prenose kako je iračka vojska imala čak i do deset puta više vojnika, ali su jednostavno pobegli pred IS-om. To bi značilo da su, ili potajno na strani IS-a, ili su jednostavno toliko prestravljeni njihovim fanatizmom da nemaju morala da se bore protiv ovakvog neprijatelja.

Taktika IS-a je u suštini gerilska, uz elemente samoubilačkih napada, što je za svaku vojsku prilično efektna kombinacija. Zato ne čudi da protiv IS-a najviše uspeha imaju neregularne snage čiji je stil borbe sličan njihovom. Iračke paramilitarne skupine, često podržane od strane Irana, i Hezbolaha, takođe iranskog saveznika, izgledaju kao jedine konkretne snage na terenu koje su u stanju da poraze IS.

IS napreduje i u Iraku i u Siriji. Poslednjih dana u Siriji napreduju na nekoliko frontova, odnosno probijaju se s istoka sve više prema zapadu zemlje. Trenutno osvajaju prostor na severu, uz granicu s Turskom, a uskoro bi mogli skrenuti prema jugu i zapadu, odnosno prema najvećem sirijskom gradu Alepu, piše advance.hr

Kada je reč o odnosu između IS-a i brojnih opozicionih militantnih skupina u Siriji važe dva pravila: tzv. pobunjenici mogu se pridružiti IS-u, kroz potpunu integraciju ili usko savezništvo, ili mogu postati meta IS-a. Alternativa ne postoji.

U tom vrtlogu sukoba, dok tzv. "umerene" jedinice počinju naglo da nestaju sa scene, SAD i dalje smatra da je moguće stvoriti onu opoziciju kakvu su zagovarali još 2011. S tim ciljem krenuli su u proces opsežne obuke opozicionih snaga u Jordanu i Turskoj. Međutim, u dosadašnjoj praksi SAD se pokazao kao poprilično loš akter kada je reč o obuci lokalnih boraca -  u Iraku se vojska koju su obučavali doslovno raspala prilikom prve ofanzive IS-a, dok su u Avganistanu često oni sami na meti boraca koje su trenirali.

Vreme će pokazati da li je ta nova generacija "pro-američkih" boraca u Siriji samo mit ili propaganda. Za sada postoji velika opasnost da bi isti, po dolasku na sirijski front, samo mogli, zajedno s američkim oružjem, preći na stranu IS-a, kao što se već desilo u Iraku.

Bipolarni pristup u američkoj strategiji

Imajući to u vidu može se lako zaključiti kako SAD, namerno ili slučajno, jača IS i bori se protiv IS-a. Bori li se SAD ovde zapravo sam protiv sebe? Moglo bi se i tako reći, jer kada govorimo o američkim strategijama često je uočljiv gotovo bipolarni pristup tj - pristup Bijele kuće na čelu sa Obamom i neokonzervativaca koji dominiraju američkim Kongresom.

Američki "jastrebovi" kao što su Džon Mekejn, i brojni drugi, od početka sukoba u Siriji zagovaraju vojnu intervenciju, odnosno agresiju s ciljem "smene režima". Obamina politika bila je nešto blaža, mada je i on morao udovoljiti jastrebovima, navodi isti portal.

Iz te podrške je na neki način i nastao IS, i to su danas činjenice koje su jasne i svima u SAD-u. No, kako to obično i biva s politikom SAD-a, jučerašnje greške više se ne spominju, spominje se samo plan akcije za danas i sutra.

Činjenica je da SAD danas izvodi vazdušne napade protiv IS-a i tvrdi kako u tim napadima ubijaju brojne militante. Kako to da onda IS i dalje nezaustavljivo napreduje i u Siriji i u Iraku? Ili je IS toliko snažan ili je nešto trulo u američkim vazdušnim napadima.

Postoje razne teorije - neki tvrde kako u američkim vazdušnim napadima zapravo strada znatno više civila nego što se službeno potvrđuje. Ti podaci, ukoliko su tačni, poslužili bi kao vrlo dobra strategija za regrutaciju novih boraca IS koji najlakše dolazi do novih ljudi upravo tvrdeći da je u ratu sa SAD-om.

Ukoliko svaki američki vazdušni napad donosi desetine, ili čak stotine, novih članova, onda je jasno da ovi napadi samo jačaju IS iz dana u dan. Da li je moguće da američka administracija jednostavno nije svesna ovih činjenica i da "slučajno" pomažu IS? Postoji i ta mogućnost. Nije tajna da brojni američki istaknuti vojni stratezi vrlo loše poznaju prilike i opšte stanje na bliskom istoku, te da u Vašingtonu i dalje vlada mentalitet da se sve može rešiti određenom količinom bačenih bombi. 

Sumnjiva američka kampanja

Međutim, situacija je opet sumnjiva. Naime, 2011. SAD su pokrenule masivne vazdušne napade na libijsku vojsku, vojsku zemlje koja nije imala sektaških problema, gde je podrška vladajućem režimu bila jako visoka, pa je svejedno za samo nekoliko meseci libijska vojska potpuno razbijena i uništena.

Može se govoriti kako su borci IS-a gerilci i kako su zato puno izdržljiviji neprijatelj, ali ni to nije potpuno tačno. IS sada već često napada u pravoj vojnoj formaciji, njihove kolone prevaljuju kilometre i kilometre preko pustinje i zaista čudi kako tada ne postaju meta američkih vazduhoplovnih snaga pošto je poznato da SAD svakako ima najbolji mogući satelitski nadzor cele ratne zone. Mnogima američka kampanja već postaje sumnjiva, piše advance.hr

IS bi se mogao zaustaviti jasnim definisanjem aktera. Kada bi podela bila na IS i anti-IS snage, IS ne bi imao šanse. Problem je u tome što SAD sirijsku vojsku ne vidi kao anti-IS snagu, već kao neprijatelja. Pitanje je i kako SAD gleda na iračku vojsku, odnosno na celokupnu sliku jedinstvenog Iraka. Jer sada, kada bi Iraku trebalo pomagati svim raspoloživim sredstvima, prečesto nailazimo u američkim stručnim geopolitičkim listovima predloge za dezintegraciju Iraka kao jedinstvene države. 

Prečesto se spominje stvaranje tri nove države: kurdske, sunitske i šiitske. Kada ta politika prevlada, borba protiv IS-a će postati još efikasnija. Nije teško pogoditi da SAD sve što radi u ovom trenutku radi uz stalna upozorenja svojih zalivskih, sunitskih saveznika koji SAD upozoravaju sa "pazite na naše interese u regiji!". Nova sunitska država na zapadu Iraka bila bi upravo ono što Saudijska Arabija želi, jer Rijad se boji pobede unitarnog Iraka, potencijalno izrazito pro-iranskog Iraka.

Politika je stoga glavna kočnica u pravom i temeljnom obračunu s IS-om, a sve dok je tako IS će koristiti tu situaciju, napredovati i svakim danom postajati sve teže i teže zaustavljiv.