Zašto moderne tinejdžerke napuštaju sjaj Zapada i postaju neveste džihada?

Za odgovorom na ovo pitanje traga Huda Džavad, savetnica londonskog Centra za akademsko izučavanje šiitskog islama. Naime, Hudina priča počinje u Bagdadu, a vodi je preko Ujedinjenih Arapskih Emirata i Sirije, pa sve do Engleske, u koju stiže kao tinejdžerka, osamdesetih godina 20. veka. Njeno turbulentno detinjstvo odigrava se zahvaljujući političkom aktivizmu Hudinih roditelja u vreme Sadama Huseina, zbog koga su bili primorani na beg iz Iraka.

Na svojoj današnjoj poziciji i uspehu Huda možda najviše duguje svom pradedi, ajatolahu Nainiju, za koga je sloboda izražavanja predstavljala nešto sveto i neprikosnoveno, takoreći „božiji dar“. Huda je stoga bila upućena na sticanje fakultetskog obrazovanja, da bi po njegovom završetku, stekla zvanje učiteljice.

Put u mračno doba

Aktuelna tema, koja zaokuplja i Hudino interesovanje, tiče se odnosa žena i Islamske države. Ona kaže da oseća krajnje zgražavanje permanentnim odlaskom devojaka iz Velike Britanije na područja Iraka i Sirije, koja su pod kontrolom islamista. “Zašto bi nečija inteligentna, naizgled dobro integrisana kćerka, ispred koje je svetla budućnost, koja uživa sve slobode modernog demokratskog društva, sve to ostavila i krenula na put u najmračnije doba?”, pitanje je koje sebi uvek iznova postavlja Huda Džavadi i dodaje: „Moderno obučene devojke, sa  naočarima za sunce po poslednjoj modi, torbicama sa modne piste, odlaze u pustinju u kojoj nema tekuće vode, gde je struja luksuz, gde te osnovno ljudsko pravo - slobode kretanja - može koštati života! Zašto?“.

U svom tekstu za BBC-a ona još dodaje: “Kao neko ko je rođen na Bliskom istoku, ko je pobegao od rata, progonjen kao dete, neko ko zna kako je to biti bez vode i struje, ili u strahu da će neko pokucati na vrata u bilo kojem trenutku, ne mogu shvatiti izbor koji čine ove mlade žene! Kao istinska islamska vernica i aktivistkinja za ljudska prava, ja pobesnim na činjenicu da te naivne žene prihvataju i još gore - zagovaraju brutalnost i divljaštvo koje čine teroristi. I još više - veličaju ih kao vernike koji poštuju šerijatsko pravo.”

Istovremeno prizivanje i istrebljivanje đavola

Huda primećuje i upadljivo licemerje života u režiji Islamske države. Evidentno je da njeni militantni pripadnici zagovaraju povratak tradicionalnom načinu života, istrgnutog od svakog „zla modernog doba“, ali s druge strane, svakodnevno se služe tim istim „đavoljim igračkama“ poput smartfona, Twittera, Facebook-a. Na kraju, Huda ne osuđuje žene rođene i odrasle u Velikoj Britaniji, a koje beže iz nje. Naprotiv, poistovećuje se sa njima i deli njihovu želju za otkrivanjem izvornog identiteta i činjenja „opšteg dobra“.

Deli njihovo nezadovoljstvo proisteklo iz iskrivljenog medijskog prikazivanja muslimana kao genetski nasilnih, kao i frustraciju pogrešnim predrasudama o islamu. Huda, poput njih, iskreno veruje u boga, deli njihovu brigu za bolesne i siromašne, ljude i životinje. Ove neiskusne mlade žene, najčešće su vrbovane putem društvenih mreža, a problem je što svoju potčinjenost shvataju kao datu “prirodnim pravom muškarca nad ženom”. Kretanje žene u spoljnom svetu je ograničeno, žensko dete može naslediti samo polovinu onoga što nasleđuje muški potomak. Islamski klerici navode: "To je božija volja zapisana u svetim knjigama!" Bojeći se da se to zaista može naći zapisano u Kuranu, Huda nikada nije ni pokušala da otvori tu knjigu. 

Huda trenutno radi u sekularnom Centru za žrtve porodičnog nasilja, sa ženama svih etničkih, rasnih, obrazovnih, ekonomskih i verskih slojeva. Shvatila je da nasilje ne diskriminiše, da njemu nije važno da li ste mladi ili stari, vernik ili ateista. Važno je samo da ste žena.