Od Krima do Kosova i raspada Jugoslavije

Ali da je geopolitika krojenja granica i uticajnih sfera krajnje neizvesna za vladaoce kad se pravom sile pogazi sila prava, svedoči sukob Zapad-Rusija u kojem se stalno iznova vrti neizbežno problematično pitanje Kosova, koje se prelama preko ukrajinske krize i Krima, pa i sudbine bivše Jugoslavije.

O tome svedoče neke najnovije američke i evropske analize, kojima se ukrajinska kriza i vraćanje Krima Rusiji uporno vraća na oprečne poglede zemalja u svetu kad je reč o NATO bombardovanju Srbije i od većine zapadnih zemalja priznatoj samoproglašenoj nezavisnosti Kosova. A u tom sklopu je, recimo, u Evropskom parlamentu i nekim televizijskim raspravama potegnuto i pitanje davnog ali ne i zaboravljenog turskog vojnog zaposedanja dela Kipra i činjenice da to ne smeta EU da s Ankarom bez ikakvih uslova pregovara o članstvu.

Poniziti Rusiju?

U žiži svetskog političkog potresa je, naravno, ukrajinska kriza i, kako to vidi ugledni italijanski geopolitički časopis Limes, pozadina te krize je "poniziti Rusiju". Italijanski časopis tvrdi da je to "poslednji zadatak" s vlasti odlazećeg i oslabljenog američkog predsednika Baraka Obame i jedna od ključnih tačaka američke politike.

Italijanski časopis se tu delom podudara u oceni s američkim institutom za strategijske prognoze Stratfor koji se saglasio s tim da su granice u Evropi posle Drugog svetskog rata promenjene prvi put kad su SAD i većina zapadnih zemalja priznali jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, a potom kad se Krim priključio Rusiji.

Glavni anlitičar briselskog Centra za evropsku politiku, bivši ambasador EU u Moskvi, Majkl Emerson smatra međutim, da nema osnova nedavna izjava ruskog predsednika Vladimira Putina da bi, da nije bilo ukrajinske krize, SAD i njihovi zapadni saveznici našli nešto drugo da "stave branu na rastuće moći Rusije" i da "i Rusiju gurnu u jugoslovenski scenario raspada i rasparčavanja".

"Takvo viđenje je potpuno netačno", naglašava Emerson i kaže da je EU s najvećim oklevanjem posegla za sankcijama Rusiji zato što je Putin "pogazio pravila odredbi (sporazuma o nemenjanju granica) iz Helsinkija i Budimpeštanski memorandum iz 1994. godine o jamčenju za granice Ukrajine".

Analitičar briselskog centra, čije procene pažljivo prate institucije EU, kaže i da je lišena suštine tvrdnja Putina da je Zapad hteo jugoslovenski scenario za Rusiju i zato što se u centrima političkog odlučivanja na Zapadu 1991. jako strahovalo da bi "raspad Sovjetskog saveza ili Rusije bio pet puta žešći, uz ogromnu bremenitu opasnost nuklearnog oružja".

Emerson misli da su "folklorne i patološke fantazije Putina" da bi Zapad hteo da "uništi medveda Mišku-Rusiju i otme mu Sibir", pa dodaje da šef Kremlja očigledno misli na mitološku izjavu bivše američke državne sekretarke Medlin Olbrajt 2005. godine da nije pošteno da Rusija ima tolika bogatstva u Sibiru što je Olbrajtova opovrgla. Ali, Emerson je zaključio da bi jedino rešenje za smirivanje odnosa Zapada i Moskve može biti Konkordat između Rusije, Ukrajine i Zapada i, uz demilitarizaciju istoka Ukrajine, neminovni sveobuhvatni politički pregovori svih ukrajinskih činilaca o stepenu autonomije istočnih delova te zemlje.

Nema sumnje da je analitičar Centra za evropsku politiku bio u toku najnovijih nastojanja da se ipak iz, za obe strane veoma štetnog tunela sankcije polako krene na svetlost dana, što upravo potvrđuje dogovor predsednika Ukrajine, Petra Porošenka, Rusije Vladimira Putina, Francuske Fransoe Olanda i nemačke kancelarke Angele Merkel o pregovorima predstavnika Ukrajine, Rusije, proruskih pobunjenika i predstavnika OEBS-a.

Slučaj Kosova i Metohije kao presedan

Istovremeno, u opsežnom izveštaju posle boravka u Moskvi proteklih dana, direktor Stratfora Džordž Fridman navodi da se među sagovornicima u ruskoj prestonici, kad je reč o ukrajinskoj krizi, dve stvari redovno predočavaju: prvo, da je Krim istorijski deo Rusije, drugo, da rusko stanovništvo na istoku Ukrajine ima pravo na autonomiju baš kao što u Kanadi francuski Kvibek uživa punu autonomiju, a to Zapad smatra najprirodnijom stvari na svetu.

"A slučaj Kosova je krajnje važan Rusima", navodi direktor američkog instituta, zato što osećaju da se odbacilo ono što su bili njihovi stavovi i stvorio se presedan. I, kako napominje, "Zapad je Kosovu poklonio nezavisnost iako je prošlo mnogo godina pošto je pala srpska vlada koja je ugrožavala kosovske Albance i stav Rusa je bio da se tu granice menjaju iako nema nikakve opasnosti na Kosovu".

"Rusija nije htela da se to učini, a Zapad je to uradio zato što je to mogao i po ruskom viđenju, Zapad, pošto je prekrojio mapu Srbije, nema prava da osporava menjanje mape Ukrajine", prenosi čelnik Stratfora mišljenja ruskih zvaničnika, akademskih ličnosti i običnih ljudi.

I velika većina američkih evropskih saveznika su svesni toga da sankcijama vlast ruskog predsednika Putina nije uzdrmana, da Moskva nije, štaviše, ni u međunarodnoj izolaciji, pa je ceo sukob oko Ukrajine i dalje potpuno zamršeni "gordijev čvor".

Rušenje Putina kao kruna Obaminog predsednikovanja

Časopis za geostrategiju Limes tvrdi da "Obama ne cilja na to da konačno porazi Rusiju već da dovede Moskvu na rub rasula, prisili je da iz nepovoljnog položaja pregovara o svojoj ulozi na međunarodnoj šahovskoj tabli". "Vrhunac bi bio da Putin bude srušen unutrašnjom zaverom i zameni ga prozapadni predsednik, ali bi i neko odlučujuće slabljenje Putina bilo prilično zadovoljavajuće i razdoblju obamamanije bi dalo slavni oreol".

Limes odmah upozorava da bi tako nešto, koliko god teško zamislivo, dovelo u pitanje i samu američku strategiju i zapretilo nuklearnim sukobom. I dodaje da su, s usponom protivničkih republikanaca u vlasti, Obamini savetnici uneli od letos programske promene i postavili tri zadatka: međunarodnu rehabilitaciju Irana, rat s ekstremistima Islamske države i pokretanje kampanje protiv Rusije.

I, kako ističe Limes, "savršeni uragan koji se sručio na Kremlj uporedo se odvija kroz podršku ukrajinskoj nezavisnosti i udarom na energetsko srce ruske ekonomije".

Akcija je uveliko u toku, uloge su podeljene i "potpredsednik Džo Bajden je glavna ličnost od poverenja za ukrajinskog predsednika Petra Porošenka, sa zadatkom da spreči bilo kakav kompromis iz kojeg bi bile isključene Sjedinjene Američke Države".

"Državni sekretar Džon Keri i njegov zamenik Toni Blinken igraju uloge dobrog i zlog momka i dok Keri dobrim ličnim odnosima s šefom ruske diplomatije Sergejom Lavrovim održava kanal saobraćanja s Moskvom Blinken, koji je nagovestio i slanje oružja Ukrajini, predstavlja jastrebove".

Nuklearna moć Rusije nateraće SAD na pregovore

Iako će SAD, ukazuje Limes, još dugo biti ekonomski, finansijski, demografski i tehnološki nadmoćniji od Rusije, ključni činilac je besumnje i nuklearna moć Rusije. S toga Limes upozorava da, ako bi slamanje ruske moći išlo do ruba nuklearnog sukoba, to bi i za narod i ogromnu većinu političara u Americi bilo odbačeno kao ludost i novi američki predsednik bi se takođe našao u situaciji da mora da s Moskvom pregovora tako da bar delom prihvati ruske argumente.

Analitičari Limesa uopšte nisu usamljeni u takvim strahovanjima u Evropi, jer je s velikom pažnjom i oprezom u medijima i javnosti primljena izjava visokog američkog zvaničnika Majka Rodžera u Rumuniji da će tamo postavljeni američki raketni štit biti uperen i protiv "moguće ruske pretnje".

Dosad su SAD i NATO uporno naglašavali da će raketni štit biti jedino odbrana od pretnje iranskih i severnokorejskih raketnih napada na Zapadnu Evropu.

Pogledajte još:

- ZA NATO SPREMNI: Ukrajinski parlament ukinuo vojnu neutralnost države

- Novi stari Hladni rat

- Ukrajinci hteli da prošvercuju oružje pored Rusa, evo kako su prošli (VIDEO)

- Predsedavanje Srbije OEBS-om biće ključno u rešavanju ukrajinske krize