PRAVI CILJ REZOLUCIJE O SREBRENICI: Podgrevanje mržnje između Srba i Bošnjaka!

Na vest o izvesnom porazu britanskog predloga rezolucije o geniocidu u Srebrenici pred Savetom bezbednosti UN prve reakcije najvećih zapadnih medija bile su uzdržane, uglavnom oslonjene na agencijske izveštaje. Ali to što se o sopstvenim porazima govori škrto – posebno kad su u njih umešani Rusija i Kina, koje su se tvrdo suprotstavile usvajanju rezolucije – ne znači, naravno, da je sa srebreničkom pričom gotovo.

Prilike su da će Velika Britanija i SAD nastaviti sa nastojanjem da Srbiju i Republiku Srpsku suoče makar sa delom posledica koje bi se pojavile na stolu da je predlog rezolucije usvojen. Pritom, veoma je moguće i nastojanje da Srbija bude kažnjena zbog oslanjanja na rusku pomoć.

Jedno od impliciranih značenja neusvojene rezolucije objasnio je Britanac Pedi Ešdaun, nekad visoki predstavnik u BiH i jedan od najglasnijih promotera britanske rezolucije. U Vestminsterskoj opatiji, na misi posvećenoj srebreničkim žrtvama – zapravo političkom skupu na kome su bili i Dejvid Kameron i Bakir Izetbegović – Ešdaun je, u trenutku kad su se u UN već vodili razgovori o rezoluciji, rekao da je Srebrenica „upozorenje na to šta se događa kada okrenemo leđa“.

Naravno, svakom ko zna o posledicama na mestima kojima su u poslednje dve decenije britanske i američke političke i vojne snage bile licem okrenute suvišno je polemisati sa Ešdaunovom tezom. Ali sa njenom namerom polemisati se ne može: britanska rezolucija trebalo je da bude moralni i politički razlog britanskog i američkog prisustva (ne samo) na Balkanu, piše Željko Cvijanović za Politiku.

Drugi momenat rezolucije, međutim, još je značajniji. Čak i kao neuspela, britanska rezolucija veliko je iskušenje u ionako komplikovanim odnosima između Bošnjaka i Srba. Kratak stogodišnji hod kroz te odnose ukazuje na to da su se, redovno pod uticajem zapadnih sila, Bošnjaci i njihovi preci tri puta svrstavali na strani protiv Srba.

Još je u živom sećanju kako se to dogodilo poslednji put 1992. godine, kad je Alija Izetbegović, pošto je u Lisabonu potpisao dogovor o kantonizaciji BiH sa srpskim i hrvatskim predstavnicima, na nagovor američkog ambasadora Vorena Zimermana odustao od dogovora, otvarajući vrata troipogodišnjem krvavom ratu. Pritom, zapadne sile – od Austro-Ugarske do Velike Britanije i SAD – nikad nisu bile previše zainteresovane ni za bošnjačke ni za srpske žrtve, redovno ih smatrajući prihvatljivom cenom za svoje geopolitičke interese.

Geografski najistureniji prema Srbima, u tim ratovima Bošnjaci su redovno trpeli fatalne gubitke. Istovremeno, srpske moralne pozicije u prethodnim ratovima gotovo isključivo su podrivane upravo u sukobima sa Bošnjacima.

Bez obzira što su i sami imali teške civilne gubitke, senka na srpska ratovanja padala je u događajima poput zločina nad Bošnjacima u Istočnoj Bosni u Drugom svetskom ratu ili Srebrenici u poslednjem. Otuda, teško da su u novijoj istoriji među narodima sa kojima i pored kojih žive Bošnjaci i Srbi imali neprijatnijeg protivnika do jedni druge.

Sa druge strane, Srbi i Bošnjaci, koliko god da su sukobi među njima bili krvavi a sećanje na njih teško, u vremenima mira brže su obnavljali odnose među sobom nego sa drugim narodima. Objašnjenja za to ima više nego prostora da se ona izlože – od toga da su među sobom izmešaniji nego sa ostalima, preko baštinjenja zajedničke istorije i mentaliteta, do, ako hoćete, velikog potencijala za razumevanje između pravoslavlja i islama.

Ovaj kratki pogled na istorijske odnose Bošnjaka i Srba dovoljan je za sledeći zaključak: onaj ko želi da najefikasnije naudi i jednima i drugima nema boljeg rešenja od toga nego da im podgreva međusobne omraze i osvežava sporne momente iz međusobne istorije. Teško je izbeći utisak da je – slučajan ili nameran – efekat britanske rezolucije upravo to.