Kako su putnici iz jednog tramvaja pali na testu ljudskosti
Tramvaj u centru, jedne od poslednjih, ledenih, novembarskih večeri. Desetak putnika u prednjem delu vozila. Samo jedan putnik pozadi. Kapuljača na glavi. Kese spuštene pored nogu. Pognut. Spava.
Putnici iz prednjeg dela se domunđavaju. Okreću ka usnulom putniku. Jedan od njih prilazi vozaču. Nešto pričaju. Čini se kao da se neka dramatična stvar dešava, ili sprema u ovom tramvaju.
Par putnika ljutito, govoreći nešto sebi u bradu izlazi iz vozila. Dve devojke su zaronile u svoje jakne do noseva.
Neprijatan miris putnika iz zadnjeg dela oseća se i širi.
Odjednom, posle stanice na kojoj je, u znak protesta, izašlo nekoliko putnika, vrata u zadnjem delu ostaju otvorena i dok se tramvaj kreće.
Hladnoća počinje da navire u tramvaj. Širi se i do dela gde su zatvorena vrata. Struže. Ko za inat.
Nije trajalo mnogo dok se uspavani putnik nije preneo iz sna (koliko dubok može biti san u prevozu), presečen hladnim talasima.
Kratko mu je trebalo da shvati ledenu poruku. Na sledećoj stanici je pokupio kese, i sišao. Videlo se da nema svoj cilj te noći.
''Ali stvarno je smrdelo, ja nisam mogla više'', jedini je komentar koji se čuo, pre tišine, neprijatne i hladnije od noći.
Procenjuje se da u centru Beograda živi više od 2.000 beskućnika, a postoji samo jedno prihvatilište.
Ne tako davno, desio se incident u kom je mladić šutirao starijeg putnika koji je pokušavao da uđe u tramvaj.
