''Sve za dolar'' - sve do bogatstva!
Prodavnice ''Sve za dolar'' ili evro niču svuda u svetu. U SAD-u čitave četvrti preživljavaju samo zahvaljujući njima. A iskustvo je pokazalo: na siromašnima je najlakše zaraditi milijarde.
Wilfredo Rosario redovno kupuje u trgovini lanca Family Dollar. Ona je smeštena ispod zapuštenog železničkog nadvožnjaka, sasvim blizu stana ovog 35-godišnjaka u četvrti Saut Bronks u Njujorku. Ona spada u najsiromašnije izborne okruge ove metropole i Rosario ništa drugo sebi ni ne može priuštiti: "Kad bi se ova trgovina zatvorila, to bi me gadno pogodilo. Mene i moju porodicu bi to skupo koštalo."
Iako i u Evropi ima sve više lanaca koji nude izuzetno jeftinu robu koja kvalitetom onda i odgovara tako niskoj ceni, u Sjedinjenim Američkim Državama postoje već odavno čitavi lanci takvih trgovina.
- Jeftinih trgovina ima otkako ljudi žive u gradovima, objašnjava profesor za istoriju ekonomije na univerzitetu Cornell, Louis Hyman. "Takve trgovine ''sve za dolar''' su se u SAD-u pojavile u pedesetim i šezdesetim godinama prošlog veka. Novina je bila da to više nisu bile male porodične prodavnice u kojima se moglo kupiti ''od igle do lokomotive''', nego da su zavisile o nabavnih lanaca u čitavoj Americi koji su kasnije postali globalni igrači. Tako, na primer, američki lanac Dollar Tree oko 40 odsto svoje robe naručuje iz Kine, objašnjava Hyman za Dojče Vele.
Po hleb i mleko - i za bonove
Prodavnice se trude da ponude različitu robu. Tako Dollar Tree zaista nudi samo robu koja košta dolar i čak manje, ali ponuda seže od jeftinog plastičnog posuđa pa do baterija i sitnica za domaćinstvo.
Lanac Family Dollar je drugačiji: on prodaje prehrambene proizvode, ali i higijenske proizvode i čak lekove za koje ne treba lekarski recept. Zapravo, većina proizvoda koje se tamo prodaju koštaju više od jednog dolara pa naziv, u prevodu "Porodični dolar", znači tek da se roba prodaje jeftino. A taj trgovački koncept funkcioniše odlično, što nam potvrđuje i njegova redovna mušterija, Wilfredo Rosario: "Tamo možete dobiti sve, cene su odlične, teško da mogu biti niže. A povrh toga, možete plaćati i bonovima za hranu koje dobijamo kao socijalnu pomoć."
Gotovo je apsurdno da zapravo ovakve trgovine za najsiromašnije čine upravo one najbogatije - još bogatijima
To se pokazalo i tokom nedavne krize tržišta nekretnina u Americi, objašnjava profesor Hyman. "Dok su vrednosti svih deonica i vrednosnih papira u recesiji padale u bezdan, vrednosti deonica ovakvih trgovina ''sve za dolar'' su vrtoglavo rasle. Jer Amerikanci su negde morali kupovati i to su investitori brzo videli."
Bogati još bogatiji, a siromašni...
Na papiru, prihodi američkih građana su se otprilike vratili na nivo pre krize, ali te statistike stvaraju pogrešan utisak. Gledano u proseku, to je istina, ali je posledica činjenice da oni najbogatiji i gornji deo srednjeg staleža u SAD-u danas zarađuje još više nego pre recesije. Oni najsiromašniji, između ostalog i zbog ukidanja čitavog niza oblika socijalne pomoći, žive još teže nego pre.
Sve to znači da su trgovine ''sve za dolar'' postale vrlo unosan posao.
