Sve je počelo sa Bakom: Kuba - od Zaliva svinja do Obamine ruke pomirenja

Kuba je u vreme druge runde vladavine Fulhensija Batiste (1952-1959) imala svetlu budućnost. Prava radnika bila su veoma široka, srednja klasa snažna, potrošnja i kvalitet života daleko ispred ostalih zemalja Latinske Amerike. Ipak, snažna prava sindikata sprečavala su povećanje efikasnosti privrede i donela pad, srednja klasa ugledala se na Ameriku i tražila više, dok se vlast oslanjala na nepotizam i korupciju radi održanja. 

U takvoj klimi pojavio se mladi Fidel Kastro i, uprkos početnim neuspesima srušio diktatora, dugogodišnjeg američkog miljenika. Decembra 1956, Kastro, koji se nalazio u progonstvu, i još 82 istomišljenika (Ernesto Gevara među njima) ukrcao se na jahtu "Baka" i iz Meksika se tajno prebacio na Kubu. 

Dvogodišnja gerilska borba protiv režima urodila je plodom: mali, ali precizni napadi na vojsku koja nije mogla da ih pohvata diskreditovali su vladaoca Batistu i on je 1. 1. 1959. pobegao iz zemlje. Moć je pripala Kastru, koji je sa bratom i danas legendarnim Čeom započeo proces prevođenja Kube od zemlje zavisne o Americi i stranom kapitalu do autarkične zajednice koja već pola veka odoleva najtežim pritiscima. Napomenimo, uz visoku cenu.

"Latinska Amerika je dvorište SAD", parafraziraćemo Monroovu doktrinu iz 1823, koju je Kuba na svojoj koži, što direktnom okupacijom, što ekonomskom podređenošću osećala od 1898. pa sve do Drugog svetskog rata, a u nekoj formi i kasnije. Shvativši kuda ide kubanski brod sa novim kormilarom, Vašington je uveo sankcije, računajući da će pad standarda izazvati nezadovoljstvo naroda i Kastrov odlazak.

Ponosni Kastro nije želeo ničije tutorstvo, a Amerika neposlušne. Rafinerije u zapadnom vlasništvu nisu htele da prerade naftu poslatu iz SSSR, pa ih je Kastro nacionalizovao i proterao iz zemlje.

Tajne službe SAD spremile su invaziju na Kubu u liku emigranata iz ove male zemlje koji su živeli u SAD. Novi predsednik Kenedi nije stigao da je spreči i 1961. je usledila navala u Zaliv svinja. Kastro ju je lagano odbio, a u sledećim desetlećima preživo desetine, možda i stotine, atentata od kojih su neki bili neverovatno bizarni.

Suočen sa embargom i eventualnom pobunom naroda, Kastro se ne samo ideološki, već i oportuno okrenuo Sovjetskom Savezu kojim je u to vreme rukovodio Nikita Hruščov, poznat po drskom stavu prema SAD, daleko drskijem od pokojnog Staljina. Taj mu se potez isplatio.

Uverivši se da Kastro nije američki špijun, već 1960. SSSR je kupio od Kube 350.000 tona šećera po svetskoj ceni, a odmah potom još 400.000 t. Usledio je kredit od 100 miliona dolara i Kuba je mogla da odahne.

Iako je Raketna kriza ohladila odnose sa Moskvom, jer je Hruščov povukao nuklearno i drugo ofanzivno oružje sa Kube, Kastro je sve do pred Gorbačovljeve reforme održavao dobre odnose sa Moskvom, a time i sovjetske milijarde dolara u formi trgovačkih ugovora, opremanja fabrika, vojne pomoći i slanja specijalista u raznim oblastima. 

Kubanski vođa umnogome se ugledao na predsednika Jugoslavije, Josipa Broza. Podražavajući Titov "treći put", Kastro je pozamašan deo materijalne dobiti od saradnje sa SSSR odašiljao u Srednju Ameriku i Afriku, podržavajući revolucionarne i antikolonijalne pokrete od Nikaragve do Etiopije i od Alžira do Angole.

Preko 50.000 Kubanaca borilo se u Angoli, preko 20.000 u Etiopiji, a mnogi drugi davali su oružanu i edukativnu podršku borbi Alžira za nezavisnost od Francuske, borbi protiv Mobutua u Kongu, Angolinoj težnji za samostalnost od Portugala... 

Važno je napomenuti da Kastro skoro nikada nije najavljivao Moskvi svoje akcije po svetu, neretko donoseći glavobolje Sovjetima, pogotovo u periodu Otopljavanja odnosa SSSR-SAD od 1969. do 1980.

Padom komunizma u Evropi doneo je neviđene probleme Kubi. SSSR i Istočni blok upijali su 85 osto kubanskog izvoza šećera, duvana i ostalih proizvoda, Kubi su donosili skoro svu naftu i potrebne robe, kao i milijarde pomoći. Sve to je nestalo padom Berlinskog zida i raspadom Sovjetskog Saveza.

Uočivši priliku, Amerika je pojačala sankcije, onemogućivši stranim firmama da rade u SAD ako bi sarađivale sa Kubom. Ionako asketski život Kubanaca prešao je u epohu zvanu Izuzetno vreme (Periodo especial): uvedena je štednja u hrani, struji, javnom prevozu, gradnji jer domaće proizvode nije imao ko da kupi. 

I dok je u isto vreme vlast u Srbiji do deviznog priliva došla prevarivši stanovništvo piramidalnom šemom kojom im je izvukla ušteđevinu, kubanska vlast je formirala zone u kojima se trgovalo samo dolarom. Zone otvorene za strane turiste i hotelijere. Velika beda je tako iznedrila seks turizam: mnogi Kubanci nude seksualne usluge stranim turistkinjama u zamenu za dragocene devize.

Do kakvog takvog prihoda jeste došlo, ali i do rascepa u imanju onih koji su živeli u dolar-zoni i onih koji nisu. Zbog toga je dolar ukinut kao sredstvo plaćanja, ali je izolovanu zemlju stiskala sve veća beda. Pride, Kubu je pogodio uragan koji je napravio štetu od 5 milijardi dolara.

Posle 47 godina na vrhu, Kastro se 2006. povukao iz javnog života, a 2008. i sa vlasti, prepustivši poluge moći bratu Raulu. Mada su na Zapadu očekivali kraj "starog sveta", kubanski socijalizam je opstao. Uz blage koncesije onome što na Zapadu zovu "ljudskim pravima".

Jedan od prvih ustupaka Raula Kastra bila je dozvola za kupovinu računara. Doduše, sa prosečnom platom od 20 dolara (za doktore i medicinare u martu je bilo najavljeno udvostručenje plata, na do 60-70 dolara), kompjuteri nisu nešto što ima svaka kuća. 

Internet, i to dajal-ap (dial-up) dostupan je u internet-kafeima, ali košta i do 6 dolara po satu, dok je slobodan pristup Internetu luksuz svakog dvadesetog Kubanca. Pokušaj SAD da na Kubi oforme društvenu mrežu sličnu Tviteru, radi širenja opozicione misli propao je, uprkos trošku od 1,5 milijardi dolara.

Iako je Kastrova harizma i dalje jaka, na kraju obično pobedi stomak. Jer, setimo se, povici štrajkača u Gdanjsku, ma kako protivnici zaista autoritarnog komunizma govorili, nisu s početka tražili višestranačje i otvoreno tržište, već hleba. 

Svest da će po Fidelovoj smrti nestati imunitet na američko zveckanje bisagama zasigurno postoji kod Raula Kastra. Otuda su pre dve godine ukinute krute norme koje sprečavaju mnoge da otputuju sa Kube, a posle pola veka primljena je američka humanitarna pomoć. Najvažnije od svega, Raul Kastro je prošle godine najavio da će do 2018. trajati prelazno doba, a na njegovom kraju izbori na kojima on neće učestvovati.

A onda, sa raspirivanjem američko-ruskog neprijateljstva zbog raketnog štita u Rumuniji i Poljskoj, Sirije i Ukrajine, predsednik SAD poziva Kubu na saradnju. Ostanite uz nas, kako kažu na televiziji, nastaviće se...