BODLER - zelenokosi sadista
Šarl Bodler, veliki francuski pesnik sredinom prošlog veka, koji je izvršio snažan uticaj na potonje francusko pesništvo, rođen je od roditelja koji su, po njegovim rečima, bili idioti, ludaci ili umrli od strašnog ludila“.
Bodler je počeo rano da oseća da su „u njemu upredene bolesne nasledne klice“. To se prvi put jasno pokazalo posle smrti njegovog oca: kad mu se majka preudala, pokušao je da udavi svog očuha.
Bodler je bio poremećen u svojim osećanjima, što je povlačilo i poremećaje u raspoloženju, mišljenju i ponašanju, dok mu je razum ostao očuvan.
Nemoćan da prikrije svoje unutrašnje poremećaje, on je svoje čudovišne i neuračunljive nastranosti i izopačenosti u postupcima ispoljavao ne samo javno, već ih i isticao cinično, pa su o njemu u tom pogledu ostale mnoge zabeležene anegdote.
Izopačenost čula
Izvor njegove poremećenosti i društvene neprilagodljivosti ležao je u izopačenosti njegovih čula, naročito čula vida i čula mirisa. On nije imao osećanje dopadanja za prirodnu boju kose, već je osećao zadovoljstvo u zelenoj boji i njome bojio svoju kosu. Imao je neobično čulo mirisa, i o tome je sam govorio: „Moja duša lebdi nad mirisima kao što duša lebdi nad muzikom“.
Pročitajte i:
Betovenova melanholija
Njegov nos su privlačili trulež, raspadanje i kužni zadah. Odlazio je na ručak u otmen restoran „Kafe Riš“ bez kravate, golog vrata i u odelu za giljotinu. Živeo je u stanu posred užasnog okupa guštera, vodenih zmija i guja. Menjao je stan svakog meseca i često spavao kod svojih prijatelja.
Jednom prilikom je sedeo za kafanskim stolom sa svojim prijateljem. Za susednim stolom je sedela nepoznata plavuša, koja je sa zanimanjem slušala Bodlerov razgovor. Odjednom se obratio nepoznatoj devojci:
„Gospođice, vi ukrašeni zlatom, raskošna plavušo, čujte me, s vašim lepim zubima, rado bih Vas ugrizao, i ako izvolite dopustiti, rekao bih Vam kako Vas volim. Ja bih Vam svezao ruke i obesio bih Vas za šake o tavanicu moje sobe, obesio bih Vas o tavanicu moje sobe.“
Sadista
Pored izražene sadističke naklonosti, on pokazuje i druge, koje i sam priznaje:
„Jednog jutra sam ustao neraspoložen, tužan, umoran od dokolice, i prohtelo mi se da učinim nešto neobično. Otvorim prozor i čujem kako dole, staklar nudi svoju robu piskavim glasom. Ne znam zašto, obuze me despotska mržnja prema tom siromašu. Pozovem ga gore, radujući se što će do šestog sprata nositi svoja stakla, a onda sam razgledao njegovu robu tražeći dlaku u jajetu. Naposletku, isterao sam ga napolje. Pa onda istrčao na balkon i zgrabio saksiju sa cvećem. Kad je staklar izlazio iz kapije, bacio sam svoje oružje i polupao svu njegovu robu.“
Bodlerovo pesništvo je u punom skladu sa njegovim unutrašnjim poremećajima. Kad govori o voljenoj ženi koju ne vidi očima, on se nje seća po zadahu njenih isparenja.
Naklonjen opijatima
Bodler je bio naklonjen i uživanju hroničnih otrova: opijuma, hašiša i alkohola. U svojoj pesmi „Veštački raj“ govori o „vinu i hašišu kao sredstvima koja umnožavaju individualnost a u pismu svom prijatelju žali se: „Osećam se vrlo rđavo, dragi moj, jer nemam opijuma“.
Bolest koja je ubila najelokventnijeg pesnika svog doba
Mučen celog života lakšim i prolaznim simptomima bolesti, nesanicama, glavoboljama, uznemirenjem, poslednjih pet godina njegovog života protiču u naglom pogoršavanju.
Iako mu je duh bio poremećen, Bodler je bio obdaren snažnim pesničkim nadahnućem. Ipak, poslednji dani su mu protekli u iščezavanju svih telesnih i duševnih snaga. Bodler, koji je bio čovek koji je imao najbogatiji rečnik svog doba, bio je osuđen na bolest koja oduzima reči. Ovaj pesnik, koji je nekada vladao elegantnim frazama, pred kraj svog života, mogao je samo povremeno da izgovori poneku psovku.
