100 ГОДИНА ПРВОГ ГЕНОЦИДА: Како су Турци умало истребили први хришћански народ

Турско царство било је у опадању већ од 16. века, али се то тек приметило у 18, након два ратовања са Аустријом око територије данашње Централне Србије. Пораз од Беча 1791, а затим два српска устанка, грчко ослобођење, независност Србије и Црне Горе само су наговестили да је застарелој империји рок пред истицањем. 

Балкански ратови (погледајте: ПРВИ БАЛКАНСКИ РАТ: Дани у којима смо испунили Косовски завет) и пораз од хришћанских држава Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке довео је некадашњу силу на три континента до очајања.

Почео је Први светски рат, савезници су се спремали за напад на Галипоље, можда и Цариград. Неко је, изгледа, морао да плати цех. Неко немоћан, како то обично бива.

ПОНИЗИ ИХ, А КАДА СЕ ПОБУНЕ, ПОБИЈ ИХ

Цела трећина данашње Турске у 18. и 19. веку је биа насељена Курдима и Јерменима. Први су на мети Анкаре у последњих неколико деценија, тек када су као претња уклоњени други. А ти су други (Јермени) на простору јужно од Кавказа били око 3 миленијума, док су прву државу имали у 6. веку пре Христа. Доста пре свих осталих. 

Када је средином 19. века стасао интелектуални и пословни слој Јермена, овај хришћански народ почео је да тражи да не буде другоразредна категорија у Царству. Хтели су једнакост, али им Стамбол није једнакост и давао, иако их је било око 2,5 милиона.

Да би се ратосиљали "јерменске напасти", Турци су на њих пујдали себи вером сродне Курде (расно другачије, пошто су Турци туркомански народ, а Курди индоевропљани, попут Иранаца и свих Европљана, осим Баска, Мађара и Финаца). 

Углавном је прича ишла на следећи начин: власт би наметнула Јерменима изванредне и много високе порезе, они би се побунили, а затим би Турци на Јермене слали курдске паравојне одреде, "хамидије". Од 1984. до 1896. убијено је преко 50.000 Јермена, мада друге процене помињу бројеве у распону од 100.000 до 300.000 жртава.

Следећи велики злочин десио се 1909. У Цариграду је избио противпуч, уперен ка младотурцима који су 1908. преузели власт и увели уставну уместо апсолутне монархије. Кивни на Јермене који су подржавали младотурке, лојалисти новој власти напали су хришћане у граду Адани (релативно близу данашње границе са Сиријом) и убилил између 15.000 и 30.000 Јермена.

СТРАХОТЕ ЗА КОЈЕ РЕЧНИК НИЈЕ ИМАО ДЕФИНИЦИЈУ

Дошао је Први светски рат. Стамбол је одабрао Немачку и Аустро-угарску. Савезници су се спремали за напад, па се бес све немоћније империје окренуо против слабих. Јермена је било најмање, били су лоцирани подаље од очију света и избор је пао на њих.

На дан 24. априла 2915. ухапшено је око 250 јерменских интелектуалаца у Цариграду и осталим већим местима. Пребачени су у Анкару и потом, готово сви, погубљени. 

Црна тројка: велики везир Мехмет Талал паша, министар рата Исмаил Енвер паша и министар морнарице Ахмед Џемал паша стајали су иза плана.

Сви јерменски регрути, њих 60.000 су затворени у радне логоре, а затим истребљени.

Уследио је процес који и данас у Турској срамно називају еуфемизмом "пресељења у сиријску пустињу". Људи су без покућства терани у маршеве смрти ка пустињи у данашњој Сирији и Ираку. Није им давана храна, није им давана вода.

Током хода, жене су систематски силоване, људи понижавани, а на крају и убијани. Укупан број обешених, стрељаних, удављених, спаљених, отрованих гасом и инјекцијама и на друге начине усмрћених био је између једног и 1,5 милиона.

За тај подухват организовано је око 25 великих концентрационих логора за привремени смештај, као и за уништење.

Оно "срећника" што је успело да измакне џелатима, побегло је по белом свету, у преко 20 држава, а међу њима и предак данашње америчке старлете Ким Кардашијан. Данас Јермена има 3 милиона у Јерменији, а у свету између 4 и 7 милиона.

На данашњи дан Турска прави прославу 100 година победе на Галипољу, у којој је савладала велику војску у којој је било највише Британаца, Аустралијанаца и Новозеланђана.

ТУРСКА НЕГИРА ГЕНОЦИД, У ЧЕМУ ЈОЈ ПОМАЖЕ - СРЕЋА

До дана данашњег Турска Република одбија да призна геноцид. Злочиначки процес који је трајао три године званична Анкара, историчари и јавност сматрају "великим бројем смрти на обе стране". 

Питање постојања Јерменског геноцида у Турској је актуелизовао писац и нобеловац Орхан Памук, због чега је трпео велику осуду јавности у својој земљи. 

На Немачку је након Другог светског рата био вршен и извршен велики притисак да се суочи са холокаустом Јевреја. Такозвани поступак денацификације дао је такве резултате да је данас у Немачкој немогуће негирати уништење Јевреја.

У Турској сличног није било. Главни "кривац" је фактор среће. Геополитички значај Турске је несопорона јер се налази на спони Европе и Азије, на раскршћу Средоземље, на месту где се додирују хришћанска цивилизација Европе и муслиманска цивилизација Блиског истока.

Одмах након геноцида, када је Ататурк преузео власт, Турска је остала значајна за Запад као брана комунизму новонасталог Совјетског савеза, што је остала све до 1991. Турска сличну улогу има и данас - важна је као НАТО предстража ширењу руског утицаја и присуства у региону. А ту је и још једна функција, Турска служи као прозор кроз који Запад покушава да секуларизује и позападњачи муслимански свет. Ма колико то било изводљиво.

У случају да неким чудом Турска "сутра" постане савезник друге стране, Русије и/или Кине, не може се очекивати да ће од ње бити тражено да призна геноцид над Јерменима. Јер и тада, Истамбул ће имати на конто чега да тражи ћутњу о питању које буди духове већ округло 100 година.