АМЕРИЧКИ КУТАК: Како је пропао ЕУ експеримент?

Чак и догађаји попут недавних терористичких напада у Француској, који су узроковали смрт 17 људи, често су посматрани засебно од већих политичких, економских и социјалних проблема, који већ дуго муче пројекат уједињења европских земаља са циљем да се искористи њихова заједничка економска моћ и избегну крвави међусобни сукоби који боје њихову историју.

На економском плану, жалосни учинак ЕУ у протеклих шест година сумиран је у децембарском наслову "Бизнис инсајдера": Европа смрди.

Велика рецесија из 2008. године обелоданила је некохерентност економске структуре ЕУ, посебно њене јединствене валуте, која је талац разлика у економској политици између суверених земаља.

Разлози за економске невоље ЕУ су бројни, али наметљиво регулисана економија и неприхватљиво висока државна потрошња на великодушну социјалну заштиту су два најважнија. 

Реформе или нестанак

Као што Јозеф Јоф из немачког магазина Дие Зеит сумира у јануару, "ове болести су дубоко метастазирале у економијама које заостају по питању улагања, иновација и конкурентности... Европа као целина почиње да личи на једну велику Грчку. Дугорочни подаци Европи шапућу исто што и Грчкој: реформе или нестанак."

Са друштвеног аспекта, ЕУ угрожавају два тренда: демографски пад и концентрација неасимиловане и незадовољне популације муслиманских имиграната.

Европа је све старија. До 2030. један од четворице Европљана имаће 65 или више година, што представља рефлексију њихове немогућности да се размножавају. То такође значи и мање запослених, што је фактор због којега се имигранти уливају у ЕУ у протеклих неколико деценија.

Као што Инго Крамер, шеф Конфедерације немачких радника, наводи: "Потребна нам је имиграција због нашег тржишта рада и да би се омогућило да функционише наш социјални систем".

Велики број ових имиграната долази из муслиманских земаља и са собом доноси религију и друштвене законе радикално другачије од европских. Поред тога, европске земље су учиниле јалов посао када је реч о асимилацији имиграната у за њих нове културе.

Искључени из тржишта рада и снабдевени великодушним социјалним издацима, многи од ових имиграната презиру своје нове домове, проналазећи привлачну алтернативу у религиозној посвећености и сигурности коју им пружа радикални ислам.

Катастрофална имиграциона политика

У Француској, која има пет милиона муслимана, што је највећа муслиманска популација у Европи, најновији бестселер је дело "Ле суициде Франçаис" Ерика Земура, у којем се говори о ерозији француског националног идентитета и суверенитета.

Након напада у Паризу, нови роман Мишел Уелбека Покоравање, који описује Француску под вођством Муслиманске браће, одмах је стекао статус бестселера. Ови литерални успеси нису изненађење када се узме у обзир да, судећи према анкетама Француског недељника L’Express спроведеним у 2013. години, 74 одсто Француза сматра да ислам "није компатибилан са француским друштвом".

Слични сентименти и политичке реакције се могу пронаћи широм Европе и сви они позивају на обнављање поноса западне цивилизације и својих националних идентитета, и захтевају ограничавање имиграције и присилну асимилацију муслиманских имиграната.

Сви ови економски, социјални и политички проблеми нису непознанице.  Ипак, ово намеће фундаментално питање које прети европском уједињењу од самог зачетка те идеје Римским споразумом из 1957: шта је то што садржи колективна уверења и вредности које могу да формирају темеље истинске европске заједнице? Шта је то у шта сви Европљани верују?

Европа и њене нације уплетене су у матрикс идеја, идеала и хришћанских веровања који дају божански карактер појмовима као што су људска права, индивидуалитет, политичке слободе и једнакост. Данас је широм Европе хришћанско веровање само сенка своје прошлости. Све мање Европљана редовно иде у цркву; недељна посећеност се у многим европским земљама мери најнижим двоцифреним бројевима.

Осећај припадности заједници не може бити створен креирањем јединствене валуте

Ни током протеклог века различити субститути за хришћанство нису успели да попуне празнину. Политичке религије, попут комунизма и фашизма, угушене су у крви, остављајући иза себе планине лешева.

Ни секуларна социјална демократија, са својим утопијским идеалима, народу није омогућила трансцедентни принцип, који оправдава жртву зарад општег добра; није успела чак ни да им укаже на неопходност размножавања.

Заједничка посвећеност слободном времену, скраћеним радним недељама и великодушним социјалним програмима није нешто што завређује да одузмете туђи или жртвујете свој живот. Нити је то нејасна идеја транснационалне ЕУ, предвођене неодговорним еврократама из Брисела и Стразбура.

Што је још важније, идеја ЕУ од почетка је зависила од релативизовања патриотизма и националног поноса, јер су они били виђени као пут ка ригидном "крв-и-тло" национализму, који је хранио нацизам и фашизам.

Ипак, сви људи су производ карактеристичне мешавине културе, језика, обичаја, историје, традиције и рељефа. Некакав апстрактни идеал "постмодерне" ЕУ који би превазишао све те засебне идентитете је од почетка био осуђен на судар са истинским културолошким разликама између европских нација.

Ове разлике су постале очигледне током економске кризе у протеклој деценији, када су марљиви и штедљиви Немци морали да субвенционишу оно што они сматрају нерадом и неодговорношћу Грка, а то је само показало да има више тога што дели него што спаја ова два народа. Осећај припадности заједници дефинисаној заједничким идентитетом не може бити створен креирањем јединствене валуте.

Национални понос и самопоштовање ЕУ и идеологија њених бирократских елита нису елиминисале и само су успеле да их привремено гурну под тепих.

Са хришћанством на самрти и патриотизмом жигосаним као неофашизам, није ни чудо да Европа није успела да пронађе уједињујући принцип који надилази прости материјалистички комфор, који за последицу има континентално распрострањену малаксалост која се манифестује у различитим пропалим политикама које прете пројекту Европске уније данас.

Растући презир према националном поносу и америчкој изузетности, повлачење хришћанства из јавних установа, мултикултурализам и етнички сепаратизам, различите идентитетске политике, као и захтеви многих Американаца за већом потрошњом на социјалну заштиту, прерасподелом богатства и интервенционистички настројеном економском политиком нас (Американце) води ка судбини сличној европској.

У свету насилних идеологија и агресивних аутократа, слободни људи морају имати нешто сакрално што сматрају вредним узимања туђег или полагања свог живота. Европа изгледа као да је изгубила те идеале и уверења која су је учинила бранитељком слободе, демократије и људских права. Америка је преузела ту глобалну улогу, али, уколико кренемо европским путем, ако ни сами више не знамо у шта верујемо, ко ће преузети наше место, закључује Брус Торнтон са "Хувер института".