БЕШТИЋ: Уметници су деградирани, уморан сам од скидања у представама

Најновији комад шпанског драмског писца, филмског редитеља и песника Фернанда Арабала проговара о мистерији између два највећа сликара 20. века: Салвадора Далија и Пабла Пикаса. Премијера је у среду увече, 10. децембра, у 20 часова, на сцени Битеф театра. У режији Димитрија Удовичког, Далија тумачи позната глумица Добрила Стојнић, а самог Арабала Ферид Карајица.

Представа "Дали – Пикасо" прича о уметницима у време грађанског рата. Дали и Пикасо су избегли од шпанског грађанског рата у Француску и налазе се у прихватном центру за људе без папира који су остали без земље, домовине, у којем су уметници деградирани и понижени...

Слободан Бештић је за Политику причао о овој представи, али и о глуми.

- Арабал је надреалистички писац. Ликове приказује јаким поетским, експресивним сликама. Овај текст је компликована и слојевита структура која проговара о Далију и Пикасу, као два велика сликара који су пуни себе, својих егоизама и који се препиру ко је бољи сликар. Арабал, будући да је био њихов лични пријатељ, искористио је своју ситуацију као инспирацију да прикаже два сликара из свог угла. Овде није реч о историјским фактима, то је Арабалова пројекција. Можда мало и пакосна прича о томе какви су људи били Дали и Пикасо.

Бештић је изјавио и да Арабал ту износи податак да Пикасо није своју чувену "Гернику" насликао са темом и идејом да то буде ратна слика, већ да је то наручена слика за електродистрибуцију, али да није откупљена.

- У исто време Пикасо добија понуду од шпанске владе да за четири дана наслика велику слику са темом револуције. Онда Дора Мар и Дали наговарају Пикаса да промени намену слике и назове је "Герника".

Београдски уметници су из Арабаловог материјала извукли своју личну причу која је везана за грађански рат, за положај уметника у друштву које уметност одбацује.

- Са једне стране имамо нашу причу из периода ратова деведесетих година прошлог века која има додирних тачака са шпанским грађанским ратом, али постоји и нешто друго, актуелније, што сам доживео и у Немачкој, а то је деградација уметности у неолибералном систему. Принцип у којем ће уметност бити на првом месту, а зарађивање новца на другом, уништен је. У том смислу ми јесмо деградирани.

Слободан Бештић се сећа представе "Буђење пролећа" којом је закорачио у свет позоришта и глуме, али додаје и да жели да "побегне" од "физичког театра Гротовског".

- Када сам дошао у Народно позориште у Београду посебно сам се трудио да репертоар прилагодим драмској причи. Улазим у године када не могу да радим оно што сам радио раније, кад сам истраживао шта значи бити глумац и користити своје тело. Чини ми се да сам сазрео као глумац и да су се у мени спојила и унутрашња зрелост и телесна глумачка експресивност, тако да имам потребу да загризем велико парче и то сада тражим у глуми. Мало сам се заморио од представа у којима се скидам и плешем – рекао је Бештић који је залудео даме када је пре неколико месеци усликан на киши без мајице. Тада је направљена и група на друштвеној мрежи Facebook - "Слободане Бештићу, баци мајицу заувек!".