БОГДАНОВИЋ ЗА СРБИЈУ ДАНАС: Не могу да замислим ни дан без теквондоа

До пре неколико година мало ко је знао да у Србији постоји теквондо. Ипак, све је кренуло да се мења добрим резултатима Милице Мандић који су кулминирали освајањем златне медаље на Олимпијским играма у Лондону 2012. године. Од тада готово на сваком такмичењу неки теквондиста нас обрадује медаљом.

Тако је било и недавно на Светском првенству у Чељабинску када је Тијана Богдановић у категорији до 49 кг освојила бронзану медаљу. Ова још увек девојчица (4. маја напунила 17 година) је тако показала да је прави драгуљ српског теквондоа. Пре две године је била првакиња Европе за јуниорке, а прошле најбоља јуниорка света. Пре Светског првенства је освојила сребро на Европском сениорском шамопионату у олимпијским категоријама и са правом јој многи предвиђају успешну каријеру. Због тога је ова чланица теквондо клуба Галеб и ученица друге године Спортске гимназије била гошћа наше редакције.

Јесте ли очекивали медаљу у Чељабинску?

- Тренирала сам доста дуго за ово. Од јануара се такмичим за сениоре, и до Светског првенства сам на десет такмичења освојила девет медаља. Због тога сам и очекивала да ћу и у Русији да освојим медаљу.

Дакле, није вас изненадила медаља?

- Искрено, ја сам желела злато, јер би ме оно директно квалификовало за Олимпијске игре у Рију. Сада морам да наставим да сакупљам бодове.

Били сте једна од најмлађих такмичарки у категорији. Како сте победили трему и страх?

- Нисам имала толико треме и страха, јер је то велико такмичење. До Чељабинска сам већ имала десет турнира у сениорској конкуренцији, тако да познајем противнице. У првом колу сам се борила са Италијанком коју сам већ једном победила, а у другом са Туркињом и то нам је била осма борба, тако да смо већ имали спремљену тактику. Трећи меч је био са Францускињом која је трећа на светској листи. Пошто је то био меч за медаљу, била ми је то једна од тежих борби. У полуфиналу сам се такмичила против Корејке, коју нисам познавала и изгубила сам. Надам се да ћемо опет да се сретнемо, па да ћу јој се реванширати.

Какав је био дочек у Београду?

- На аеродрому ме је дочекала породица, а другари су изостали, јер је крај школске године, па морају да сређују оцене. Ипак, дочекали су ме у клубу и тај први тренинг је био баш весео.

Планови за даље?

- Прво ми иду Европске игре у Бакуу. Ту бих волела да освојим златну медаљу, јер би ми она донела 40 бодова у квалификавцијама за Рио, а потребно ми је 80. Затим следе четири гран прија на којима ћу да сакупљам бодове.

У досадашњој каријери сте остварили велике резултате. У чему је тајна успеха?

- Почела сам да тренирам са четири године и у почетку је то била само игра. Цео живот сам у овом спорту и никада не бих могла да престанем да тренирам. Чак не могу да замислим ни дан без теквондоа. Тренирам сваки дан и у том спорту имам доста пријатеља.

Имате ли неки ритуал пре или после меча?

- Немам, битно ми је само да ми је ту тренер. Да ме загреје, посаветује ме и каже ми тактику.

Коме прво јављате када остварите неки леп резултат?

- Јављам породици. И они се подједнако радују успесима.

Теквондо није нимало нежан спорт. Како подносите ударце?

- Када уђем у борбу, имам мало трему, и не осећам ниједан ударац. Само ми је у глави да треба да задам ударац. Можда сам и навикла на ударце, али није толико груб спорт. Помаже ми што имамо штитнике и кацигу.

Тренирате у клубу заједно са олимпијском шампионком. Како изгледа тренирати са Милицом Мандић?

- Када је Милица освојила златну медаљу, дала нам је много више мотивације и жеље за тренингом и успехом. Показала је да ништа није немогуће и да сви можемо да урадимо оно што желимо и баш ми је драго да имамо олимпијског шампиона у клубу.

Да ли вас саветује и успете ли некада на тренингу да постигнете поен против ње?

- Она је доста старија од мене и прошла је све кроз шта ја сада пролазим. Због тога увек има добар одговор на моје питање. Доста спарингујемо, али ми се ретко деси да направим поен. Ипак, када то успем онда нико није срећнији од мене.

Да ли вам је тешко да ускладите тренинг и учење?

- Пошто је то Спортска гимназија професори нас доста пуштају да изостајемо и толеришу нам. Иако сам пропустила доста часова то ми не представља проблем. Због тога сам им захвална.

Шта радите када не учите и не тренирате?

- То се ретко дешава. У слободно време слушам музику, читам књиге и дружим се са пријатељима. Највише волим нашу музику, али не и народњаке. Од књига волим оне са срећним крајем, а омиљена ми је “Зов анђела”.

Где излазите?

- Ретко излазим, нити имам неку жељу. Цео живот сам у теквондоу и желим ту да се остварим. Ја сам тако изабрала. Једноставно, немам неку жељу за изласцима и лудовањем.

Учествовали сте у неким акцијама Олимпијског комитета Србије. Да ли имате пријатеље из других спортова?

- Прошле године сам била на Олимпијским играма младих у Нанџингу, а пре тога недељу дана на Бледу где сам упознала доста наших спортиста. То ми је било једно од најлепших искустава, јер сам упознала доста пријатеља, али и спортова. Доста мање се дружим са осталим спортистима, јер немам времена да одем ни до школе. Доста сам запоставила пријатеље, али су они увек уз мене.