"ЈОШ МЕ БОЛЕ НОГЕ КОЈЕ САМ ИЗГУБИО": Помажући другима и сам је настрадао код Генералштаба
„Ноге су ме страховито болеле, а нисам ни знао тада да их више немам. То је фантомски бол одстрањеног уда који ме боли већ 16 година и никада неће престати. Тај тренутак сазнања да сам прекраћен на пола никада нећу заборавити“, своју потресну животну причу преноси члан Штаба цивилне заштите који је у бомбардовању генералштаба остао без ногу, Ратко Булатовић.
Стравична експлозија и језиве слике које је угледао пре него што је изгубио свест урезане су му у памћење и 16 година касније.
„Како време пролази људи заборављају шта се десило. Ја то никада нећу моћи. Живим са тим свакога сата, 365 дана у години“, објашњава Булатовић (56).
Кобне 37. ноћи бомбардовања, између 29. и 30. априла 1999., када је прва НАТО бомба пала на Генералштаб, Булатовић је са екипом из Штаба цивилне заштите кренуо да помогне повређенима.
„Први удар се десио у два после поноћи. Само десетак минута после поноћи дошао је други. Ја сам страдао од њега“, присећа се Булатовић.
ТРАГЕДИЈЕ У КУЋИ И БОЛНИЦИ
Трогодишња девојчица Милица Ракић погинула је 19. априла 1999. године од гелера НАТО бомбе у својој кући у Батајници, а у бомбардовању КБЦ „Драгиша Мишовић“ 20. маја, 50 минута после поноћи, погинули су војници Гардијске бригаде Александар Бајин, Горан Вережан, Предраг Игњатовић, Бранимир Крњајић, Славиша Миљковић, Војин Пејчиновић и Драган Таноскић, као и пацијенти ове болнице Бранка Бошковић, Зора Бркић и Радосав Новаковић.
Тешким гласом објашњава како му се тад живо тотално променио. „Били смо испред зграде тадашњег СУП-а и Генералштаба који су били у пламену. Свуда су лежали погинули и повређени. На све стране гомила шута, блокова... Само што смо изашли из аутомобила, а на радију смо чули да иде нови удар. Тада је већ било касно да се склонимо. Пар секунди касније десило се“, прича узнемирено Ратко и истиче да ће те призоре доживотно памтити.
„И у првом удару су погинули и случајни пролазници. Сећам се два младића како у BMW-u чекају зелено на семафору да скрену ка Славији. Остали су мртви на месту", каже Булатовић за Блиц. Он и тројица његових колега су тешко повређени.
„Неколико људи је и погинуло. То се крило и чувало као државна тајна. Вероватно да се не би стварала паника“, рекао је потресен Булатовић и додао да је то била најтежа ноћ у Србији: „Гађани су објекти, болнице, мостови...Страшна, апокалиптична ноћ“.
Булатовић се пробудио тек сутрадан поподне у шок соби Ургентног центра. „Био сам покривен до главе и нисам могао да се померам. Ноге су ме страховито болеле, а нисам ни знао тад да их више немам“, прича Ратко и каже да му је тешко и дан данас да прође Улицом кнеза Милоша.
Ратко је сада у пензији, живи у Београду, а често својим колима путује по Србији. „Имам ручне команде у колима, а функционишем некако уз помоћ протеза и колица. Мука је, али се сналазим“, завршава Булатовић своју причу.
Погледајте и:
