ЦИТАТИ КЕМАЛА МОНТЕНА: Његова медитеранска севдалинка никада неће престати да свира

Његово порекло га је начинило певачем са посебним, лирским, романтичарским изразом, који је обједињавао мотиве босанске севдалинке и медитерански шарм италијанске канцоне. Своју музичку каријеру започео је другом половином 60-их година наступима на престижним домаћим фестивалима забавне музике. Убрзо је постао заштитни знак фестивала "Ваш шлагер сезоне", где је постао миљеник публике свог родног града, коме је од свег срца певао:

• Заједно смо расли, граде, ја и ти. Исто плаво небо поклонило нам стих. Испод Требевица сањали смо сне, ко ће брже расти, ко ће љепши бити. [...]Било гдје да кренем о теби сањам. Путеви ме сви теби воде. Чекам с неком чежњом на свјетла твоја, Сарајево, љубави моја. Пјесме своје имаш, и ја их пјевам. Желим да ти кажем шта сањам. Радости су моје и срећа твоја, Сарајево, љубави моја. 

Управо у свом Вољеном Сарајеву је упознао своју велику љубав, Бранку, која је свима позната из песме "Једне ноћи у децембру". Она га је чекала из војске, прошли су заједно најтежи период грађанског рата и имали су двоје деце. Можда су баш њој посвећене следеће речи:

• Она зна да је волим, да јој пјевам, пишем пјесме. Она зна да се молим да то никад сазнати не смије. 
• Када прође поред мене, на тренутак стане вријеме. Не знам куда идем више и сва чула ми занијеме.

Своје речи уопште није штедео. Оне су управо изражавале његов живот. Он је живео кроз своје речи, и по њима смо га ми препознавали. Своје речи је посвећивао свима:

• Свакоме сам од вас поклонио пјесму. Многе су тужне и препуне сјете. Дадох вам љубав, не тражећи ништа. Поклоних вам срце као мало дијете.
• Вјеруј ми, још увијек држим страну. Чувам ти пјесму још неотпјевану. Сретно ти и нека те добре жеље прате. Још постоји љубав за тебе.

Ту љубав је оставио у срцима оних који су га ценили и кроз коју он наставља да живи од 21. јануара 2015, када је преминуо у Загребу, након постоперационих компликација. Међутим, његове песме ће говорити уместо њега и Кемо ће остати још једна незаборавна легенда са ових простора.

• Једне ноћи, једне зиме, ко зна гдје и ко зна кад, моје ће те сјетити име наших шетњи, нашег града.
• И гитара моја плаче, к'о да зна да нећу доћи. Плачу пјесме, плачем ја, моје очи, душа сва, а гитара тихо свира док ме боли.
• А нитко не зна гдје ће поћи, на коју страну бијелога свијета. И нитко не зна кад ће доћи у нашу луку, којег љета.
• Још ће дуго, јутрима, мирисати твоја коса као да си ту. Никада те нећу ја избрисати. Цијели живот бит' ћеш у мом срцу. 

Никада није заборавио своје пријатеље, велике певаче, којима је посветио песме, а те исте речи сада певају његови људи:

• Ниједно не прође вече, а да о теби ми не причамо. За тебе палимо свијеће и твоје пјесме сви запјевамо.