Да ли је копање носа заиста тако лоша навика?

Не мање важно питање је и зашто би неко хтео да проба укус онога што ископа из носних дубина?

Формални медицински термин који се користи за чин копања носа зове се ринотилексоманија, а њоме су се позабавили доктори Читарањан Андраде и БС Срихари са Института за ментално здравље и неурологију у индијском Бангалору, преноси BBC.

Направљена је студија у којој су анкетирали млађу популацију да би стекли утисак колико је учестало копање носа код њих. Фокусирали су се на четири школе, једну коју похађају сиромашнији ученици, две школе за ученике средње класе и једну школу чији ученици имају богате родитеље.

Укупно су Андраде и Срихари прикупили податке од 200 ученика. Готово сви су признали да копају нос, у просеку четири пута дневно. Тек њих 7,6 посто признало је да прсте у нос гура више од 20 пута дневно, али је од тог броја њих 20 посто мишљења да имају озбиљан проблем због тога што стално копају нос.

Већина ученика оправдала је копање носа сврабежом и чишћењем носне шупљине, али њих око 12 посто је рекло да то ради зато што је осећај копања носа добар.

Студија открива и како у нос не гурају само прсте. Тринаест ученика рекло је да у нос гурају пинцете, док је њих девет користило и оловке. Девет их је признало како дегустирају садржај ископан из носа.

Већина нас заправо може мирне душе да одахне, јер повремено копање носа ипак не спада у патолошки поремећај, али ипак ни такво копање носа није без штете. Група холандских истраживача открила је да копање носа може допринети бактеријским инфекцијама.

Када се све наведено узме у обзир, зашто онда ми и даље тражимо "закопано благо" по носу? Можда је реч о комбинацији обичног задовољства и лаке доступности шупљине за копкање или је то можда доказ чисте лењости. Било како било, за копање носа нема неког правог решења, осим бити што дискретнији и даље.