"ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ, ДА СЕ ПАМТИ": Бомба ми је на данашњи дан убила мајку, оца и сестру

Нато бомбе су у 21:35 сати пале у сам центар Алексинца и убиле 11, а раниле 50 грађана. Представници НАТО у Бриселу после су рекли да је овај злочин био „техничка грешка“, тврдећи да је мета била касарна надомак града.

Доктор са војском

„Наша кућа била је велика и чврста“, прича за Курир др Братислав Гаја Миладиновић, трансфузиолог у алексиначкој болници који је те ноћи изгубио оца, мајку и сестру.

„Они су се, као и моја жена с двоје деце, ћерком од 15 година и сином од 11 година, склонили у подрум. Зидови подрума су издржали, а они су страдали од стакла. Сестра је имала само два реза на врату..“, са тугом се сећа др Миладиновић, чија се породична кућа налазила у Улици Вука Караџића 27.

Отац му се звао Драгомир (67), мајка Љубива (63), а сестра Снежана (40) Миладиновић. Др Миладиновић се у време бомбардовања Алексинца налазио са својом војном јединицом у Предејану, на уласку у Грделичку клисуру, деведесет километара даље. Тамо су му јавили да му је кућа погођена и да „у срушеној кући има шесторо мртвих“.

И данас, шеснаест година касније, доктору задрхти глас, а поглед замагле сузе када прича о тим тренуцима. У ондашњим, ратним условима било му је потребно неколико сати да од Предејана дође до Ниша и тек ту је, у команди, пре него што је дошао на згариште сазнао да су му отац, мајка и сестра мртви, а жена и деца повређени.

Нове зграде

„Спасиоци су успели преживеле да извуку из рушевина тек после четири сата. Они су сада одрасли, ћерка је и сама доктор, син графички дизајнер и никакве психичке трауме немају, али ми о тим данима у кући не говоримо“, прича др Миладиновић.

Обнова Србије после НАТО агресије почела је баш у Алексинцу. У Улици Вука Караџића подигнуто је шест нових зграда и трагова крвавих догађаја, осим у сећању људи, нема.

„Не поновило се“, изговара стару народну басму којом се тера зло др Братислав Миладиновић и додаје: „Али да се не заборави, да се памти...“

Људи унезверени

Само неколико минута по бомбардовању на место несреће дојурио је један од најпознатијих српских фотографа Хаџи Миодраг Миладиновић. Редакција локалне телевизије, чији је власник тада био, налазила се на два минута одатле.

„Подигао се облак прашине, уситњеног малтера и гара, а људи су били унезверени. Није се знало колика је несрећа, где су све бомбе пале, шта је све срушено, ни колико има страдалих“, сећа се он.

Мића, како Миладиновића зову, ни данас не излази из куће без фото-апарата, а све време НАТО агресије неуморно је снимао последице бомбардовања.

„Првих дана сам ишао сам, а после су власти схватиле од колике су важности сведочанства о разарањима, па су ме и сами звали и пропуштали. Једном тако, кажу, војска оборила авион, сељаци јуре пилота, иди тамо. Кад тамо, ништа! Какав авион, какав пилот, пала нека велика бомба“, прича Миладиновић.

По завршетку бомбардовања албуми с Хађжи Миодраговим фотографијама отишли су у свет, као сведочанство о данима безумља.