СРПСКИ ВОЈНИК О МАЛТРЕТИРАЊУ ТОКОМ ОЛУЈЕ: "Дај ми штанглу да их све исечем као свињске полутке"
"Када сам погледао кроз прозор кампањоле угледао сам мајку како пролази између паркираних возила. Мислио сам да ми се привиђа те сам одмах изашао из кампањоле и викнуо: Мама! Није могла да ме препозна онако упрљаног и зараслог. Загрлили смо се, након чега ми је са болом у гласу рекла: Драги мој сине, једва сам те нашла", каже припадник војске за време акције Олуја.
"Током преподневних сати 25.07.1995 године, након три дана одсуства као и сваки пут поздравио сам се са родитељима и кренуо у јединицу где сам био распоређен. Нисам нимало слутио да након тога дана више никада нећу закорачити у своје двориште, иако сам четири године раније на сличан начин напустио стан у свом родном граду Карловцу", започиње причу један од војника за време операције Олуја.
Тада су добили наређење да ће војници овог пута морати да остану дуже у јединици, јер се сваког дана очекивао напад хрватских снага. Славонија је била заузета за само два дана три месеца раније, а војска је била уверена да ће Кордун као и остали делови Крајине бити тешко освојиви и да непријатељ неће моћи да продре у наш крај тако лако.
"Ни сами више нисмо знали како ћемо даље и да ли ћемо остати стационирани на истом положају или почети да се повлачимо", каже саговорник SrbijaDanas.com.
Нема излаза!
"Видевши да нам нема излаза покушали смо да оставимо возила која смо користили, како би покушали пешке да се даље пробијамо. Међутим, иза једног засеока чула се жестока пуцњава из пешадијског наоружања и неки цивили су нас посаветовали да се не крећемо даље. Пошто су и сами протерани из својих кућа прикључили су се нашој колони за избеглиштво. Мој командир је путем радио везе успоставио везу са Унпрофором и они су нам посаветовали да се повучемо у Топуско и да тамо чекамо предају", каже наш саговорник.
Када се приближио 4. август, стигло је обавештење да је Книн био гранатиран и да је сав у пламену. Јединица је остала на истом месту и почела је са повлачењем у ноћи 6. на 7. август 1995. године.
"Колона је била измешана са војском и цивилима, тако да смо те ноћи дошли до Топуског и задржали се до јутарњих сати. У Топуском смо дознали да је заузета Петриња и да Глина само сто није у њиховим рукама. Одлучили смо да некако одемо до Двора на Уни. Нажалост, тога дана Двор на Уни је већ био заузет и подручје на коме смо боравили засипале су гранате и надлетала је авијација испустивши на неком месту по две-три бомбе", присећа се бранитељ српског народа.
У ноћи између 8. и 9. августа војска је почела да се повлачи у Топуско. Боравивши у Топуском, које је било потпуно пусто, чекали су на предају, пошто им ништа друго није преостало.
"Добили смо наређење да свако ко нађе некога свога познатог нека крене са њим и слободно се издвоји из јединице. Моја мајка је, такође, боравивши у колони дознала да се налазим у Топуском и тако ме је успела пронаћи, незнајући ниста о мени добрих 14 дана. Кренули смо тако даље према Глини гдје су нашу колону преузеле хрватске снаге", објашњава саговорник SrbijaDanas.com који жели да остане анониман.
На несрећу, усред Глине је ауто престао да ради, након чега су били изложени малтретирању од стране Хрватске војске. Док је наш саговорник гурао возило Хрвати су му говорили: 'Гурај младићу и немој забушавати, када си могао убијати и клати, онда можеш и гурати возило'.
Дирљив сусрет са мајком
"Пре него што смо се нашли, моја мајка је дознала за окружење у коме смо били и чула вест да смо на томе месту погинули. Касније јој је неко јавио, прилазећи Топуском, да испред хотела чекамо предају. Тог момента сам сео у кампањолу и помислио хоћу ли икада више видети своје родитеље. Када сам погледао кроз прозор кампањоле угледао сам мајку како пролази између паркираних возила. Мислио сам да ми се привиђа те сам одмах изашао из кампањоле и викнуо: 'Мама!' Није могла да ме препозна онако упрљаног и зараслог. Загрлили смо се, након чега је са болом у гласу рекла: 'Драги мој сине, једва сам те нашла, већ сам свашта чула'."
"Један њихов припадник држећи бајонету у руци је изјавио: 'Дај ми штангу да их сад све расечем као свињске половине', да би након тога пришао мени и почео да "оштри" бајонету мени о руку. Имали смо срећу да се међу њима нашла и једна разумна особа која је зауставила први трактор и наредила да за тај трактор закачимо наше возило како би нас одшлепао до Србије", каже сведок злочиначке операције Олуја.
Изморени, изгладнели и огорчени
Након тога, малтретирање се наставило.
"Питали су ме, а уз то и малтретирали, да им признам колико сам Хрвата убио", додаје у својој исповести наш саговорник.
Возили су се 24 сата по аутопуту кроз Хрватску, на коме је било разбијеног стакла од аутомобила, док су са надвожњака биле учестале националне провокације и била бачена по нека каменица на неке од возила.
"У Србију смо дошли 11. августа где је било већ све препуно са колонама избеглица. Изморени, изгладнели и страшно огорчени што више немамо своје огњиште, које смо, као и многи, ван своје воље били присиљени да напустимо", завршава наш јунак за SrbijaDanas.com.
