ОЧАЈНА МАЈКА: "Одвели смо Стефана на операцију крајника, а умро је од сепсе"

Овако Милена Гавриловић започиње причу како се бори да би кривце за смрт свог сина Стефана Гавриловића, који је 1997. године умро од сепсе после операције крајника истерала на лице правде.

"Исто ми је да ли је прошло 18 година или један минут," прича Милена Гавриловић. "Осећам се једнако грозно, а сваки излазак на суђење ми је стресан јер никад не знам да ли ће бити одложено, или ћу чути разне небулозне изјаве које дају лекари и адвокати. Свако подсећање тог кобног дана ме поремети и треба ми времена да се средим. Говоре ми да је случај готов, а по чему је готов, заиста не знам. Све је очигледно а ништа се не дешава. Очигледно је да се десило несавесно лечење у случају мог сина. Знам да мог сина нико не може вратити али ја само желим да се кривци осуде." 

Хронологија трагичног случаја

"Стефан је често имао упалу грла и како би му бар мало помогли, одвели смо га код лекара који га је прегледао и предложио операцију крајника," започиње исповест Милена Гавриловић.

28. октобра 1997. године је Стефану урађена операција крајника и нису нам дозволили цео дан да га видимо. Дан након операције, по изјави сведока, Стефан није прегледан при јутарњој визити. Температурна листа за тај дан и за дан операције је била потпуно празна.

Други дан након операције, када смо отишли да га видимо,  видели смо да је Стефан имао црвене печате по лицу, био је малаксао је и врућ. Одбијао је да једе и измерена му је температура 38,5. Питали смо лекаре о чему се ради, и добили изјаву др. Шубаревића да је то нормална постоперативна температура. Касније је утврђено да је то, и поред датог бруфена, почетак сепсе, а температурна листа је и даље била празна.

Трећи дан након операције, Стефана, који је и даље врућ и слаб, пуштају кући, а објашњење лекара за температуру је исцрпљеност након операције. Стефан у току ноћи добија температуру 40. Позвали смо Хитну помоћ, која нас је саветовала да га водимо на Институт.

1.новембар На ОРЛ одељењу га нико није прегледао већ је упућен код дежурног лекара. Стефан се тада жалио и на бол у препони, био је малаксао и исцрпљен. Др. Александра Стојановић, стажиста, враћа нас кући на мировање и терапијом бруфена, иако се Стефан званично води да је у болници. И те ноћи температура достиже до 40.

02. новембар  Дежурни лекар констатује све симптоме сепсе, узима урин и крв из прста. Констатује температуру 39,7, да је Стефанова кожа бледожута, да је језик сув и да је болна унутрашња ротација десног кука. Даје му инфузију и новалгетол - инјекцију против болова, али не и антибиотике иако дете већ пети дан има високу температуру након операције. Цео тај дан се нико више није појављивао.

03. новембар Стефан је плакао, добио пролив, жалио се на бол у ногама и да не може да стоји. Др. Божидар Влајић нам даје дијагнозу - ентерална инфекција са сигелом као највероватнијим узрочником. Написано је - антибиотике не давати, као и никаква терапија. На моју видну узнемиреност, доктори су ме тапшали по леђима и говорили “Шта сте се успаничили мајко, па то је само вирус - идете сутра кући”. Стефан се цео дан осећао лоше, појавиле су му се оспе на задњици и препонама (речено нам је да се највероватније ојео због дијареје, тако да сам га цео дан мазала Павловићевом машћу.) Стефану је температура спала на 38 степени тог дана. Они су то јутро дошли и отишли и више се нико није појавио све до 18-19х када је др. Влајић прошао ходником и питао како је Стефан, рекла сам да сам успела да му фрикцијама спустим температуру на 38 степени, том приликом Влајић чак није ни пришао кревету да би видео Стефана, вец је само одговорио: 'Мајко, ви сутра идете кући.'

Стефан је био нервозан, поспан и халуцинирао је. Те ноћи сам звала дежурног лекара јер је Стефану јако отекао стомак, био је тврд и болан. Дежурни хирург је дошао, погледао Стефана, констатовао да није упала слепог црева и отишао, не сачекавши ни да ми одговори шта се то дешава мом детету. Питала сам дежурну сестру која је још била ту, шта то може бити мом Стефану, слегла је раменима и одговорила “Вероватно је то од дијареје.”

04. новембар  "Око 6:30 Стефан ми се пожалио да га јако сврбе ноге. Када сам подигла покривач, имала сам шта и да видим," присећа се болног дана Милена Гавриловић. Стопало му је било отечено, пуно подлива, као и цела нога. Хитно сам позвала сестре и лекаре који су давали дијагнозе као сто је “артериосклероза”, тромб, итд. Мој супруг је дошао око 9 часова да нас води кући и сав запањен питао лекаре о чему се ради. Одговор је био да не знају и да Стефана пребацују на ВИ спрат на одељење интензивне неге и док не ураде одређене анализе, ништа не знају.

На својим рукама сам га трчећи однела на интензивну негу око 10 сати ујутру и више га нисам видела. У 13х смо донели лек конет, који су нам тражили а који они нису имали али моје дете је преминуло тог дана у 16:20. Др. Шубаревић је око 13х на наше питање шта се дешава са Стефаном, одговорио: "Немам појма."

Борба против застарелости суђења

"Тек након 5 година од Стефанове смрти, Тужилаштво диже оптужницу. Прво је био окривљен Лекар Јовица Каранов 2004, а онда ослобођен. Суђење је трајало 10 година. Како застарелост не би наступила, поднета је кривична пријава против другог доктора који је лечио моје дете, др Божидара Влајића," говори нам Милена Гавриловић.

"Неутешну мајку чека и борба против "судства". Наиме, може доћи до тога да ће за две године наступити апсолутна застарелост. На предлог одбране, наложено је поновно медицинско вештачење у Новом Саду, на које се чека већ дуже од годину дана. Тренутни проблем је у томе што од Првостепеног суда из Београда нису у списима добили сву медицинску документацију тако да ће предмет вратити јер не могу да вештаче без медицинске документације. И данас су ми потврдили да вероватно још фале неки папири. Питам се: "Где је оригинална Стефанова медицинска документација?" Постоји већ једно вештачење судско медицинског одбора Медицинског факултета у Београду. Неразумо је то тражити и од Новог Сада, али питање је сада где је документација, и ако не постоји у списима како онда наставити суђење?", пита се Милена Гавриловић.

"Мој следећи корак је контактирање ЈУКОМ-а, комитет правника за људска права, који нуде бесплатну правну помоћ. Учинићу све како бих овај мој случај истерала до краја," упорна је Милена Гавриловић.