Државници и војсковође који су својим потезима обележили рат (И део)

Како преноси хрватски портал 24сата, ово су неки од најпознатијих државника и војсковођа током Првог светског рата.

Последњи руски цар Николај ИИ.

Николај II (1868. - 1918.) је био последњи крунисани руски цар, краљ Пољске и војвода Финске. Русија је у Први светски рат ушла на страни Антанте. Цар Николај ИИ. током потписивања наређења о делимичној мобилизацији 24. јула 1914. изјављује: "Рат ће бити катастрофалан за свет и једном када почне, биће га тешко зауставити". Незадовољан напредовањем руских снага, Николај ИИ. у септембру 1915. преузима вођство над руском војском.

Руске планове за офанзиву у пролеће 1917. омела је револуција у Петрограду. Слаби резултати на бојном пољу, корупција у позадини и све већа глад и немаштина с временом су руски царски режим Николе ИИ. учинили све непопуларнијим, па је збачен с престоља у Фебруарској револуцији. Тако се цар у име своје и свог болешљивог 12-годишњег сина одрекао престола што га је његова породица држала још од 1613. године. Цар је своје праве мисли поверио свом дневнику: „ Са свих страна видим само издају и кукавичлук! “

После цареве абдикације, Русија је ушла у грађански рат. Цар је с породицом отишао у Сибир, а затим на Урал. Бољшевици су Николаја и његову породицу стрељали у јулу 1918. у Јекатеринбургу. Николају Романову је додељен статус свеца од стране Руске православне цркве у избеглиштву 1981., а у земљи 2000. године.

Британски премијер и министар Дејвид Лојд Џорџ

Дејвид Лојд Џорџ (1863. - 1945.), био је британски државник и министар у влади либерала 1905.-1915. и у коалицијској влади 1915.-1916., као и британски премијер 1916. - 1922. године. Главни потези Џорџа у последње две године рата били су увођење формације конвоја у Краљевску ратну морнарицу као и обједињавање Савезничког војног заповедништва под вођством француског генерала Фердинанда Фоха.

Џорџ је био један од главних учесника мировне конференције у Версају и знатно је утицао на прилике у послератној Европи. Џорџ је у Verssaju заговарао модернизацију и дарежљивост. Није му циљ био у потпуности да уништи немачку економију и политички састав као што је захтевао Клеменсо, уз огромне репарације. Такође је заслужан што је Пољска у послератној подели Европе успела да сачува земљу од бољшевика. Подручја на истоку предратног Немачког Царства, у којима је живело већинско пољско становништво, припала су обновљеној Пољској. Пољска је такође добила излаз на Балтичко море код града Гдањска, а том територијем источна Пруска је одвојена од остатка Немачке. Гдањск лука са већинским немачким становништвом, проглашена је слободним градом под управом Лиге народа.

Винстон Черчил

Черчил већ крајем 1914. изражава сумњу, као и француски премијер Рејмонд Понкер, у могућност пробоја фронта на западу и тражи друга бојишта. То ће довести до кобне операције на Дарданелима и Галипољске битке (од априла 1915. до јануара 1916.).

Силе Антанте наумиле су да заузму Дарданелски пролаз и Цариград и да избаце Османлијско Царство из рата, да успоставе поморске везе са својом савезницом Русијом и да спрече немачки продор до Багдадске железнице. На тај начин Велика Британија и Француска желеле су да се снабдеју житом и нафтом из Русије, а један од циљева операције било је и ослобађање британских трговачких бродова, који су остали заробљени у Црном мору. Операцију је организовао Винстон Черчил, тада први лорд британског Адмиралитета. Напад је започео са ратним бродовима Антанте, који су гађали спољне делове Дарданела. На почетку су Савезници имали успеха, али тада је дошло до преокрета. У пешачком напредовању Британци и војници из њихових колонија, као и Французи, наишли су на снажан отпор османлијске одбране. Снаге Антанте су махом сачињавале трупе Британског Царства изван Енглеске (Ирска, Аустралија и Нови Зеланд) које су чинили добровољци и нередовна војска, што се раније сматрало за један од главних разлога катастрофалног неуспеха Савезника који је завршио са 180.000 мртвих. Черчил је тада морао да да оставку и тражио да га пошаљу на западно бојиште у Француској. Тамо је заповедао батаљоном, након чега се враћа у Лондон и постаје министар рата.

Француски премијер Жорж Клеменсо

Жорж Клеменсо (1841. – 1929.) био је француски политичар, два пута први министар, министар унутрашњих послова и у завршном делу првог светског сукоба министар рата, један од главне четворице на мировној конференцији у Версају.

Уверен у неизбежност војног обрачуна са Немачком, осуђује попустљивост француских политичара, настоји да се земља што боље припреми за рат и заузима се за успоставу добрих односа са Великом Британијом. Када је 1914. избио Први светски рат, својим чланцима је почео да јача борбеност како на бојишту тако и у Француској. Владу је оптужио због неодлучности, а од грађана је захтевао највеће жртве како би се осигурала ратна победа. Када је 1917. стање на бојишту постало критично, Поинкар му поверава мандат за састав нове владе. Ставши на чело владе у којој је истовремено био и министар рата, Клеменсо је остао упоран и доследан, показујући да је велики организатор, али и велики диктатор.