Државници и војсковође који су својим потезима обележили рат (ИИ део)

Како преноси хрватски портал 24сата, ово су неки од најпознатијих државника и војсковођа током Првог светског рата.

Вилијем ИИ. Хоенцолерн

 Вилхелм II (1859.) био је немачки владар из династије Хоенцолерн, који је у историју ушао као последњи немачки цар и пруски краљ. Ступио је на престо 1888. године и одмах дошао у сукоб са канцеларом Отом фон Бизмарком око питања треба ли Немачка да се у својој спољној политици ослања на дипломатију или војну силу. Вилхем је одговор на то видео у успесима пруске војске у ратовима 19. века и Бизмарка присилио на одступање. Нова агресивна политика одразила се и у наглој изградњи немачке ратне морнарице, што је Други Рајх довело у сукоб са Британском Империјом и узроковало трку у наоружању и зближавање Британије са Француском и Русијом. Сви су ти догађаји битно допринели избијању Првог светског рата 1914. године.

Цар Вилхелм II је био добар пријатељ престолонаследника Франца Фердинанда, зато га је вест о његовој смрти 1914. шокирала. Аустро-Угарској је понудио помоћ у уништењу Црне Руке, српске организације која је била одговорна за атентат. Што се тиче рата, Вилхелм га није заговарао, о томе сведочи и интензивно дописивање између руског и немачког цара уочи рата. С друге стране, Вилхелм II је дозволио агресивно деловање Аустро-Угарске против Србије, чиме је избио Први светски рат.

Спољнополитичке послове цар је предао у руке немачких генерала. Руска мобилизација војске је немачком војном вођству била знак да објаве рат Русији и Француској. Цар се није мешао у војна питања, а с временом је све више губио на значају. Исход рата је познат, а Вилхелм је довољно рано схватио да је борба до задњег човека бесмислена, тако да је заговарао капитулацију. Након катастрофалног исхода рата, Вилхелм II је знао да мора да абдицира. Занимљиво је да је тадашњи канцелар Макс вон Баден прогласио 1918. Вилхелмово абдицирање, без његовог знања. С тиме се завршава монархија у Немачкој, а цар је био присиљен да објави и сопствено абдицирање. Вилхелм се упутио у Холандију и затражио азил, који је и добио. До 1920. Вилхелм је живио у Амеронгену, а након тога до своје смрти 1941. године,  у дворцу Хаус Дорн у Дорну.

Канцелар Теобалд вон Бетман-Холвег

 Теобалд вон Бетман Холвег (1856. – 1921.) био је немачки политичар и државник који је служио као пети канцелар Немачког Царства од 1909. до 1917. Након атентата на војводу Франца Фердинанда, Холвег и министар спољних послова Готлеб вон Јагов су одмах интервенисали и стали иза Аустријанаца тј. против Србије. Касније су предузели кораке да спрече Грејев напор да наметне мирно решење што је индиректно довело до тако брзог избијања Првог светског рата. 

Холвег, познат по жељи да успостави врло добре односе са Великом Британијом, је био нарочито узнемирен због британске декларације о рату која је као разлог наводила немачко нарушавање белгијске неутралности током инвазије Француске. Покушавао је да примири те две војне силе, али безуспешно, Први светски рат је започео.

Током рата, Холвег је углавном покушавао да води релативно умерену политику, без наглих војних потеза, али врло често су га заобилазили војни заповедници, који су имали велику улогу у немачкој агресивнијој политици. Био је врло либерално настројен канцелар али такав поглед на Холвега убрзо је био уздрман. Историчар Фритц Фишер 1960. показао је да је Холвег донео више националистичких одлука него што се пре мислило. Након уласка САД-а у Први светски рат на страни Антанте који је делимично он узроковао, изгубио је сву моћ и кредибилитет, како у Рајхтагу тако и код немачког народа. На власти је службено остао до 1917. године када се Рајхтаг побунио, што је довело до подношења његове оставке. Холвег је умро 1921. у 65. години.

Томас Вудров Вилсон

 Томас Вудро Вилсон (1856. - 1924.), амерички историчар, публициста и политичар, 28. председник САД-а који је заслужан за стварање Лиге народа.

Вилсон се, када је реч о Првом светском рату, као и већина Американаца, држао неутралности, иако је рат и питање националне сигурности послужио као изговор за окупацију Хаитија, куповину Девичанских острва од Данске и војне интервенције у Мексику и Никарагви. Вилсон је у исто време одбио позиве да америчку војску озбиљније припреми за сукоб, држећи да би саме припреме могле да испровоцирају непотребни рат. Са друге стране је антипатија према Немачкој расла у америчкој јавности, делом и због неограниченог подморничког рата и потапања путничког брода РМС Луситанија где је погинуо велики број америчких држављана. Вилсон је ипак успео од Немаца да изазове прекид неограниченог подморничког рата и тако себи омогући тесну изборну победу.

Вилсон је, суочен са отвореним непријатељством Немачке, стављен пред готов чин па је 1917. затражио објаву рата Централним силама. САД су такође увеле регрутацију и мобилизовале велику војску. Вилсон је, настојећи да оправда одлуку да се погазе предизборна обећања и уђе у рат, тој одлуци дао идеолошко објашњење. Описавши рат као подривање темеља западне цивилизације, односно као плод "деспотских" режима Старог света, Вилсон је држао да САД имају моралну дужност стари поредак темељен на тајној дипломацији великих сила замени транспарентним системом темељеном на равноправним државама, односно моделираном према америчкој демокрацији. Тиме би се спречили сви будући ратови, односно Први светски рат учинило "ратом који ће прекинути све ратове".

Након завршетка рата Вилсон је као први амерички председник у историји службено допутовао у Европу како би учествовао у раду Версајске мировне конференције. Вилсон је тада био најпопуларнији светски вођа - јавност ратом исцрпљених земаља Антанте га је држала спасиоцем, а 14 тачака су га учинили херојем новостворених националних држава на истоку Еуропе. Инсистирао је да Мировни уговор садржи одредбе о стварању Лиге народа - институције која би у будућности морала да гарантује светски мир. Државе чланице су се обвезале да ће своје проблеме решавати договорима. Ако ипак до рата дође државе чланице ће зараћене стране казнити најпре господарским, а по потреби и војним санкцијама.

Едвард Хаус

 Едвард Мандел Хаус (1858. - 1938.) био је угледан амерички дипломата, политичар и саветник председника Вудроа Вилсона за Европску политику и дипломацију током Првог светског рата и Версајске мировне конференције.

Хаус се зближио са Вилсоном још 1912. када се први пут изборио за место демократског кандидата на председничким изборима. Иако му је понуђено било које место у председниковом кабинету, осим оног државног тајника, Хаус је одбио Вилсонову понуду и тако изабрао да служи председнику „када год и где год је могуће“. Њихово пријатељство постало је још снажније након смрти прве Вилсонове жене 1914. године. Друга Вилсонова супруга Едит није била наклоњена Едварду па је и његова позиција ослабила.

Током 1915. и 1916. Хаус је већину времена провео у Европи, заговарајући Вилсонове идеје. Хаус је рат видео као епску битку између демократије и аутократије.

И док је Хаус говорио да ће САД учинити шта год треба да би Француска и Велика Британија победиле, Вилсон је и даље заговарао неутралност у рату. Вилсон је 1918. године поверио Хаусу задатак да створи све услове за стварање Лиге народа.Такође, помогао је Вилсону у дефинисању његових 14. тачака. Конференција у Версају показала је ипак да између Вилсона и Хауса постоје непомирљиве разлике како у политичким ставовима тако и карактерно. Након повратака у САД 1919. двојица донедавних блиских сарадника наводно више нису ни разговарала.