Дураковићу кајање више, Вучићу и Србији брига мање

Због тога је јавно саопштен став Бошњака и осталих муслимана из Сребренице да не желе да 11. јула угосте представнике Београда, добродошао поклон за Србију и њено руководство. Дар из ведрог неба. Вучић и његова влада ће у следеће две недеље имати једну бригу мање. Неће морати да се баве питањем које је могло да им донесе само главобољу. Неће морати да објашњавају да ли ће и ко ићи у Поточаре. Односно, зашто неће.

Међутим, споран је начин на који је тај поклон уручен. Начелник Сребренице Ћамил Дураковић и његови сарадници имали су много дискретних, дипломатских начина да Вучићу и сарадницима саопште да нису добродошли. Они су то учинили на најгори начин. Јавно, уз увреде и извртање чињеница.

Суштина онога што је Дураковић рекао јесте да је таква одлука донешена зато што Србија неће да призна геноцид у Сребреници, зато што Београд не поштује „жртве и њихове обитељи“, и зато што је прошле године пропао „покушај жртава да пруже руку и искрено кренемо напред“.

Не знам шта је Дураковића натерало на овај белај, да ли страх од губитка избора 2.октобра, наредба Бакира Изетбеговића из Сарајева или нека трећа мука, али шта год да је у питању дао је себи ефектан аутогол. Отприлике као кад је енглески фудбалер Chris Brass, у покушају да маказицама избаци лопту из свог шеснаестерца погодио самог себе лоптом у главу, сломио нос и забио аутогол.

ПОНИЖАВА ЗЕМЉУ И НА ВИДОВДАН: Јелена Милић организује НАТО скуп на свети српски празник

С обзиром на све што се прошле године догодило у Поточарима и изјаве које је после тога давао, а у којима је Вучића, политику његове владе и потребу за срдачном сарадњом између Сребренице и Србије дизао у небеса, направио је будалу од себе. Показао се као незахвалан човек. Неко ко Србима из Подриња, Бањалуке и Београда не може да буде поуздан партнер.

Прошле године Диураковић и његови позвали су Вучића у Сребреницу. И покушали да га линчују. Једине „пружене руке“, о којима начелник Сребренице говори, а које су се 11.јула виделе у Поточарима, су биле руке са каменицама и литарским стакленим флашама којима су екстремисти или „ојађене обитеље“ гађали премијера Србије, покушавајући да га убију. Док је он одавао почаст њиховим мртвима. Да је његово обезбеђење реаговало са мало закашњења, Вучић је могао да изгуби главу.

Мучну ситуацију најсликовитије је описао управо начелник Сребренице: „БиХ је 11. јула сат времена технички практично била у рату са Србијом. На територији наше државе брутално је нападнут њен премијер, којег смо позвали у званичну посету. Замислите да је нападнут премијер Шпаније или Немачке? Не смем да помислим шта би било.“

Тешко је и замислити шта би било. „Срећом“ нападнут је премијер Србије. Који је на „објаву рата“ узвратио „објавом мира“. Бошњацима и осталим муслиманима је поручио да рука пријатељства коју су он и Србија пружили остаје испружена, од Срба је затражио да не узвраћају, а организаторима и учесницима напада да нема времена да се бави будалама.

Дураковић је изјавио да је таквим реаговањем Вучић показао да је једини државник на простору Балкана. Од тада до данас Вучић и влада Србије су доказали да је „испружена рука“ према Сарајеву и грађанима БиХ исламске вероисповести одраз искрене жеље да се два народа помире, а Србија и БиХ постану добре комшије. Које се међусобно поштују и помажу. Пре свега у развоју економије и стварању услова за бољи живот.

"ДЕМОКРАТСКИ": Како је ДС погазила УСТАВ и депортовала Милошевића у Хаг

Само неколико дана након Поточара, Вучић је у Београду угостио чланове Председништва БиХ и Бакиру Изетбеговићу, у сред Кнез Михаилове, уз „музику на увце“, одржао јавни час како се дочекују најближе комшије. Недуго после тога положио је камен темељац за изградњу новог моста на Дрини између Братунца и Љубовије, а онда је са комплетном владом отишао у Сарајево, на заједничку седницу са Саветом министара БиХ.

У новембру је поново посетио Сребреницу. На више пута поновљени позив начелника Дураковића, учествовао је на инвестиционо-развојној конференцији чији је циљ био да покрене привредни развој Сребренице и Подриња. Премијер Србије је у ову ратом намучену општину, у којој Срби чине већину становништва, донео два милиона евра. Поклон владе и грађана Србије. Остали су дошли празних руку. Не само они из Скопља, Сарајева, Љубљане или Подгорице, већ и они из Сарајева.

Како су узвратили Бошњаци и остали муслимани (не пристају сви муслимани из БиХ да их зову Бошњацима) из Сребренице и Сарајева? Тако што за годину дана нису открили ко је покушао да линчује Вучића, а камоли да су процесуирали организаторе и нападаче. И неће.

Вероватно зато што, како то тврди и Џевад Галијашевић, експерт за исламски екстремизам, иза тог напада стоји управо сарајевска политичка и верска елита. Где људи да суде сами себи. Дураковићу и нашој браћи муслиманима је мало то што је Србија на помен у Поточаре прво послала свог председника (Борис Тадић), а затим и премијера, што је опростила покушај Вучићевог убиства, што им је на напад узвратила гостопримиством, што им је поклонила два милиона евра....па би сада да им још призна и геноцид. Којег није било. А нико од њих још није ни помислио да дође на православно гробље у Братунац, у Кравицу, Скелане или на неко друго стратиште и ода пошту хиљадама Срба из Подриња које су, правећи пустош у 130 српских села и заселака, убиле војне јединице из Сребренице. Три године пре јула 1995.године.

Иначе, ово није први пут да Дураковић, беспотребно и брзоплето, даје потпуно непримерене изјаве које се односе на Србију, од којих ни он, ни Сребреница немају ама баш никакве користи. Прошле године, након што му је влада Србије поклоном од два милиона евра попунила празну општинску касу, гостујући на једној регионалној телевизији, изјавио је да ће се залагати да Сребреница постане засебан дистрихт и да у томе очекује подршку премијера Србије Вучића. Као оно, ма Вучић и ја смо јарани, и кад ја њега замолим он ће подржати проглашњење Сребренице за дистрих. И тако се ухватити у коло оних који шире лаж о геноцоду у Сребреници и раде на разбијању и укидању Републике Српске.

Иако као већ искусан политичар добро зна да би Александар Вучић пре престао да се бави политиком, него што би пристао да на било који начин учествује у слабљењу, а камоли укидању Републике Српске.

Још увек верујем да је и тада и сада Дураковићу језик био бржи од памети, да је свестан колико су му Вучић и Србија учинили, да је и даље искрени заговорник развијања што бољих односа између две државе и два народа и да се већ данас каје због тога што је јуче рекао. Ујео се за језик, а Вучићу и Србији једну бригу скинуо с врата.