Елизабета II - краљица Комонвелта

Како је британска монархија уставна, монарх мора бити неутралан у односу на политику. Он и његова блиска породица обављају углавном различите службене, церемонијалне и дипломатске дужности. Премда, теоретски, британски монарх путем краљевског прерогатива и даље поседује врховну извршну власт, он ту власт врши само у складу са законима усвојеним у парламенту и са ограничењима која намећу уставне конвенције и преседани. Лична резервна овлашћења монарха обично се могу употребити само у случају озбиљне ванредне ситуације или уставне кризе.

Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске и петнаест других комонвелтских краљевства признају исту особу за свог шефа државе. Премда се термини "британска монархија" и "британски монарх" и данас често користе да би се означили различити положаји ове особе и институције коју она представља, ипак је свака од тих шеснаест држава независна и самостална у односу на остале, а монарх у свакој од њих носи посебну титулу и има посебна задужења.

Монарх ретко узима директног учешћа у државној управи. У том смислу поступци државе, као што су именовања на положаје у служби Круне, чак и кад их изводи сам монарх, као нпр. у случају Краљичиног говора током отварања парламента, заправо зависе од одлука које су донете на другим местима:

1. Законодавну власт у теорији врши "Краљица у парламенту", односно монарх проглашава законе усвојене у парламенту, састављеном од Дома лордова и Дома грађана
2. Извршну власт поседује Влада Њеног Величанства која се састоји од министара, првенствено премијера и кабинета, који технички представља само одбор Краљичиног Приватног већа. Влада управља оружаним снагама, државном управом и другим јавним телима, као што су дипломатска и обавештајна служба (Краљица неке обавештајне извештаје из иностранства прима пре но што их добије премијер).
3. Судску власт врши правосуђе, које је уставно и законски независно од владе.
4. Енглеска црква, на чијем се челу налази монарх, има властита законодавна, судска и извршна тела.
5. Овлашћења која не зависе од владе законски се преносе на друга јавна тела законским или подзаконским актима, као што су уредбе донете у Приватном већу, краљевске комисије и слично.

У теорији, Краљица је једна од најмоћнијих особа на свету, али у пракси она готово увек делује у складу са саветом владе. Кључна реч је, међутим, сматрају неки, "готово увек" (а не "увек")! У крајњим, данас невероватним и готово незамисливим условима (имајући у виду демократску традицију у Британији и већини Комонвелтских краљевстава), Краљица је једина особа која има и легитимитет и легалитет да интервенише (у мало вероватном) случају да парламент, са подршком владе или без ње, донесе неки закон који је дубински супротан традицијама, веровањима и убеђењима становништва (закон којим се нпр. уводи апартхејд). Тада би, сматрају неки, Краљица имала не само право него и обавезу да стави Вето на такав закон или распусти парламент или отпусти целу владу.

Из тога се развило мишљење да, премда Краљица у теорији има неограничена овлашћења, а у пракси делује само на захтев владе, њена једина стварна моћ састоји се у томе да самим својим постојањем онемогућава било кога другога да се домогне апсолутне власти.

У 20. веку из Британске империје настао је Комонвелт нација. Пре 1926. године, британски монарх владао је јединственом империјом као целином, а доминиони и крунске колоније налазили су се под влашћу Уједињеног Краљевства. Након 1926. Монарх је постао владар који засебно влада Уједињеним Краљевством, Канадом, Аустралијом итд. Независне државе у оквиру Комонвелта међусобно деле истог монарха те се налазе у некој врсти персоналне уније.

Током деведесетих дошло је до пораста републиканизма у Уједињеном Краљевству, захваљујући делимично и негативном публицитету који се везивао за каљевску породицу, нпр. непосредно након погибије Дајане, принцезе од Велса. Међутим, каснија истраживања јавног мњења показују да око 70–80 одсто британске јавности подржава опстанак монархије.

Штавише, питање опстанак британског монарха у случају одцепљења Шкотске је такође постављено. Међутим, лидер присталица независности Алекс Салмонд је саопштио да ће краљица Елизабета II задржати исту функцију, као шеф државе. Међутим, појединици из његове Шкотске националистичке партије су нагласили да ће у случају њене абдикације и смрти, вероватно бити постављена питање опстанка монархије у Шкотској, кроз нови референдум. Као потом и шкотске краљевске лозе Стјуарт, врло је вероватно да ће Елизабета II задржати титула шефа државе и у независној Шкотској.