Фудбал нам тоне, Караџић и даље плива!

Нижу се квалификације, једне за другим, а Србије нема на великим такмичењима. Последње је било 2010. у Јужној Африци, кад је самостална држава Србија одиграла ”лабудову песму” под командом ”маршала Томислава Караџића” и ”генерала Радомира Антића”. А, онда је ”доживотни маршал” сменио свог најуспешнијег ”генерала” и ставио тачку на добијене ратове.

Није ”орлова” било у Пољској и Украјини, а ни у Бразилу на Мундијалу ове године. Томислав Караџић је из сујете отерао Радомира Антића, уз образложење да га смењује како би Србија отишла на ЕП. Пошто Антић ”није печурка”, наплатио је сваки динар (читај цент) из уговора, а штету је платио Фудбалски савез Србије. И није то једина штета. Сваки неодлазак на велико такмичење попут светског или европског првенства кошта ФСС десетине милиона евра директне штете. А, о индиректној и последицама да и не говоримо. Фудбал губи у свим сегментима, играчима пада рејтинг, интересовање за наш фудбал је све мање, трибине све празније, а на ФИФА листама све смо ниже.

Пред ове квалификације у ФСС су решили да прекину серију неуспеха у квалификацијама и довели Адвоката. Не, није у питању Тома Фила или неки други правни стручњак, већ Дик, холандски тренер, који је пре отишао него што је дошао. И платио је цену - поднео је оставку. А, ко ће да плати цех још једног неуспеха фудбалске репрезентације Србије. Наравно, нико. Или можда народ, ”мучени навијач” и сви у низу испод ”главе куће фудбала”. Докле ће Томислав Караџић и његова свита да заваравају нацију причама о ”кући фудбала”, сликају се у Пазови и диче велелепним објектом. Свака част, али није га платио из свог џепа. Не постоји ФСС због спортског центра, него репрезентације, а са њом је црно, да црње не може да буде.

Ако је иоле поштен човек, а верујемо да јесте, јер је обећао да неће дати српски фудбал криминалцима и менаџерима, нека себи постави питање пред огледалом: ”Толе, ти си први, где је ту твоја кривица, сви су криви сем тебе”? Можда ће му ”огледалце” дати одговор. Иди, доста је било, јер не мери се успех неке нације у фудбалу по рефлекторима и Чачку и Ужицу, него колико му је репрезентација успешна на великим такмичењима. На потезу је Караџић, његова савест и одговорност.

Сад је у ватру бачен Радован Ћурчић, селектор који није имао никакву подршку од Савеза. Од ”А” селекције није имао никакву помоћ, једва је скрпио стартних једанаест пред меч са Ирцима, а отишао је на ЕП са У21. Зар сад и њега треба да потрошимо, дајући му да буде капетан насуканог брода, који је већ потонуо у тамне дубине европских фудбалских окена. Тако је потрошен и Љубинко Друловић, селектор ”златних омладинаца”, тако је отишао Михајловић, кад је после много промашаја пронашао прави пут. А, зашто је отишао Антић? Има ли иједног ваљаног разлога да он буде отеран, кад је, ако ништа вратио, култ репрезентације. На ова питања одговор би требао да да Томислав Караџић, али на опроштајној здравици у кући фудбала. Нека дођу други, нека они покушају да одведу репрезентацију земље која има врхунске фудбалере, а нема тим, на светско или европско првенство.