ГОСТ РЕДАКЦИЈЕ - ТИЈАНА БОШКОВИЋ: Због одбојке ни на Чорбу не идем
Једна од најталентованијих светских одбојкашица прича о учешћу на Светском првенству, плановима за будућност, али и о томе шта воли и шта јој је све са 17 година ускраћено због суровог професионализма.
Недавно завршено Светско првенство у одбојци српске репрезентативке неће памтити дуго. Италија, као Италија... Већ су је, свака понаособ, добро апсолвирале, али нико не сме да тврди да тамо, тих 20-так и кусур дана нисмо добили ништа. Српска женска одбојка добила је је Тијану Бошковић.
Иако има тек 17 година, ова 193 цм висока девојка из Билеће, дебитовала је за национални тим и то у великом стилу. Шансу, коју јој је указао селектор Зоран Терзић, с обе руке је шчепала и у сваком мечу је била једна од најбољих играчица. Но, крај лета 2014. године, али и целу сезону Тијана неће памтити само по дебију у српској сениорској репрезентацији. Са Партизан Визуром је постала првак државе, а недавно је са истим тимом освојил Суперкуп. На Европском јуниорском првенству у Естонији освојила је златну медаљу, што је прва европска титула за наше јуниорке.
Још у млађим категоријама је висином и игром скренула пажњу на себе, па су јој многи предвиђали блиставу каријеру. И неће погрешити... Иако још тинејџерка играма на СП приморала је тренере као што су Ланг Пинг и Карч Кираљи да је помно прате, анализирају прилаз мрежи, а не само смеч. Дакле, да је прате!
- А, шта да кажем када са 17 година играш на Светском првенству. Играш, а не седиш на клупи и попуњаваш број – каже за Србију Данас Тијана и наставља:
- Е, сада, седмо место на дебију... Могле смо боље, али, руку на срце, ни ово није лоше. Мени је подједнако важно да су ме и много старије саиграчице одлично примиле. Одушевљена сам и разлика у годинама се није примећивала. Опет, са Стефаном сам била највише, вероватно што смо биле цимерке...
- А, где ћу прво него кући. Срце ми је било пуно када сам се вратила јер сви добро знају како мала средина дочекује спортисте који играју за репрезентацију. Чини ми се да у Билећи тада није било човека који није био поносан. Честитали су ми на сваком кораку. Добро, схватам да то иде с оваквим резултатом, али би ми много драже било да знам да ће сада још деце кренути мојим стопама.
- Истина, почетак сезоне није наговештавао овакав расплет. Но, знам колико волим одбојку и зато сам све од себе дала за све што се тражило. Напорно... Пренапорно, али сам ипак успела да све завршим и да се, веровали или не, у два наврата одморим - после Европског јуниорског првенства и после Италије. Морам да истакнем да ми је ова година била максимално испуњена. Но, да нисам радила како сам радила... - иако није завршила реченицу јасно је шта је Тијана хтела да каже.
Сурова реалност посла којим се бави ученица последњег разреда средње школе одвешће је из земље коју толико воли, али је срећа па ћемо је, бар још једну сезону, гледати у нашем шампионату? Само да се зна – Тијана још увек нема професионални уговор.
- Остајем у Визури. Следеће потписујем професионални уговор, али већ тада могу да идем. Волела бих да одем у неки јак европски клуб, али за сада немам жеља.
Тамо где највише плате?
- Није ми то сада најважније.
- У Билећи нема много женских клубова, а ја сам почела с каратеом. Догурала сам до зеленог појаса, али и сада знам да изведем неке од потеза које сам пре много година научила. Одбојка... Моја сестра је тренирала одбојку, а ја сам отишла, како то обично бива, да је гледам. Када сам и ја, онако неспретно, покушала да сервирам или да смечујем... Једноставно, свидело ми се и тако је све почело. Моја сестра и даље игра одбојку. У Америци, а имам и млађег брата који не тренира с нама. Он би да буде фудбалер.
- У Београду имам родбину и то ми је помогло да се брже снађем. Међутим, путовања су ми била напорна. Више тада него сада. Уз све, у млађим категоријама сам играла за репрезентацију БиХ.
- Идем у Правно-биротехничку школу у Земуну. На жалост ванредно, али је тако једино могуће ускладити спорт са школским обавезама. Нећу да кукам, али сам била тужна пошто због тренинга нисам могла да одем на концерт Рибље чорбе. Мислим да је сада све јасније...
Онда да не питамо за другарице, момке...
- Добро, нисмо ми роботи. Изађем с другарицама када ја имам слободан дан. Одем и у биоскоп, често сам гледала и кошаркаше Партизана, али се и то проредило. А, што се момака тиче...
Да вас не плаше можда? Девојчица од 193цм...
- Ха, ха... Немојте о дечацима. Још ме не препознају – кроз осмех каже Тијана и кратко додаје:
- Па шта ако имам 193цм? Нисам ваљда толико страшна!?
- Љубав! Да ли је то довољно рећи – дипломатски, са 17 година, одговара Тијана и потврђује констатовано:
- Са татом и сестром сам била у истанбулу. У Галатасарају. Нудили су одличне услове и турски пасош. Ма, ништа. Само Србија.
Коначно, одмор може да се архивира. Школске обавезе су одавно почеле. Сада се у распоред “убацује” и одбојка. Тијана сада очекује нови деби - у Лиги шампиона, против супер страшних тимова Вакифбанке из Истанбула, Кана и италијанске Пјаћенце...
- Ово је први пут да Визура игра Лигу шампиона, па нико од нас не очекује ништа посебно. Најбитније је да се боримо у сваком мечу, па докле догурамо – рече 17-годишња коректорка и девојка око које би ускоро могла да се гради будућност српске одбојке.
