Инклузија није илузија

Тања Ранковић из УНИЦЕФА каже: "Први резултати већ видљиви: спроведена истраживања показују огромне помаке у инклузији ромске деце и деце са сметњама у развоју и инвалидитетом. Она објашњава да инклузивно образовање треба да обухвати широко партнерство локалних самоуправа, родитеља, државних институција, невладиних организација, компетентних професионалаца, као и других актера.

Инклузија у вртићу

С. С. се суочила са бројним критикама када је желела да свог сина, који је аутистичан, упише у школу која примењује инклузивно образовање. Убеђивали су је да је то лоше и за њу и за њеног сина и да јој је боље да остане код куће са њим. Она то није желела и пружила је шансу инклузији. "Мислим да је инклузија пут ка остваривању тог сада назиглед неостваривог сна: хуманог друштва. Инклузија од вртића па кроз цео живот. Неке резултате инклузије, после годину и по дан похађања вртића, већ видим на свом детету: у говору користи пар речи (мама, тата, дај, ајде, јао); кад је потребно сам узима ношу; самосталнији је у храњењу и облачењу иако не у потпуности или не онолико колико ми желимо. Покретима тражи оно што му треба, показује или сам узима ако може да дохвати. Много тога зна и разуме, и сваки дан нас изненади нечим новим", прича она.

"У вртићу има своју асистенткињу, која му помаже у осамостаљивању, и која са њим ради по индивидуалном образовном плану. То значи да он са децом учествује у оним активностима у којима може да учествује: склапање слагалица, коцкица, цртање.... Док они уче песмице или причице, пошто не говори он ради са асистенткињом оно што воли и што најбоље зна и уме", објашњава она.

Инклузија у средњим школама

Девојчица из Ердевика која је уписала средњу школу је још један од позитивних примера. Она је током прва четири разреда радила по плану и програму као и остала деца што јој није одговарало и није могла да напредује. Увођењем индивидуалног плана, почела је да чита и пише, користи интерпункцију, учи песме уз помоћ звучне читанке... Њени родитељи су мислили да је то максимум образовања који може да достигне. Из страха, нису размишљали о наставку школовања. Међутим, у разговорима са школским Тимом за инклузивно образовање одлучено је да девојчица полаже завршни испит и да покуша да упише средњу економску школу.

Завршни испит је, такође, био прилагођен њој. Имала је помоћ наставника-асистента који јој је читао задатке, појашњавао упутство и могао да запише њен одговор. Ученица је сама долазила до одговора, а инсистирала је да их сама и пише. По упису средње школе, почела је сарадња њених нових наставника и наставника из средње школе. Њен напредак се прати из дана у дан, а начин рада јој је у потпуности прилагођен.

Савети наставницима

Савети за наставнике који у одељењима имају ученике са специјалним образовним потребама:

– Прихватите чињеницу да сметња или инвалидитет постоји. Непризнавање тога значи непризнавање личних својстава неких особа.

– Усмерите се на способности које ученик има, а не на његове неспособности.

– Нека ученик зна да може да вам се обрати када му треба помоћ.

– Учините да школско окружење буде сигурно за ученика.

– Разговарајте са учеником са сметњама у развоју или инвалидитетом као што бисте разговарали и са другим ученицима.

– Када се чини да је ученику потребна помоћ, питајте да ли можете да помогнете. Са разумевањем прихватите и ако вас одбије.

– Увек планирајте унапред како бисте обезбедили одговарајући приступ ученику.

– По потреби, организујте појединачне наставне сесије или додатну наставу за ученика.

– Консултујте се са стручњацима и родитељима о томе како можете да појачате подршку у учионици.