ИСПОВЕСТ СРПКИЊЕ ИЗ ЛИБИЈЕ: "О свом плану за бег никоме нисам смела да причам, а било је овако..."
"Због безбедности сам почела да учим делове Курана, јер сам људима из ИСИС рекла да сам муслиманка. Плашила сам се да ме не узму за таоца", започиње своју исповест српска медицинска сестра из Либије Лидија.
У Либију је заједно са још четворо медицинских радника дошла 2012. и почела да ради у главној градској болници Ибн Сина у Сирту. Ситуација у граду је била добра, све до прошле године. Поново је почело да се пуца по улицама, и дошли су исламисти, које зову Ансар ал Шерија или предводници шеријата ислама.
"У фебруару су почеле приче да долази ИСИС. Из болнице је стигло обавештење да они који желе да оду то одмах ураде. Неки су отишли, а неки не. Одлучила сам да останем, јер ми је у то време у посети био син, а болница би само мени помогла да одем из Сирта. Недуго затим стигли су неки маскирани људи и сви смо мислили да је дошао ИСИС. Међутим, рекли су нам да не напуштамо град, да никога неће дирати и да не треба да се плашимо. Једино што су од нас тражили јесте да све жене покривају главу марамом", почиње причу Лидија за Блиц.
Стални сукоби
У Либији је од преврата и убиства Муамера ел Гадафија 2011. постојао стални сукоб побуњеничких фракција, које су прошлог лета државу практично поделиле на два дела - једном је престоница Триполи, где су на власти између осталих и исламисти, а другом источни град Тобрук. Добар део централне либијске обале, између ове две опције, држи Исламска држава, којој је највеће упориште управо Сирт, који су исламисти ове године ставили под контролу. Сирт је пре тога био у власти Ансар ел Шерије, друге екстремне организације чији су припадници и убили Гадафија.
Одсечени од света
Мирно је било све до маја, када се ситуација потпуно окренула. У град стиже прави ИСИС из Сирије, Ирака, Алжира, Египта, Судана, Јордана... И тада за Лидију, али и све грађане Сирта, почиње прави пакао.
"Брзо су заузимали све у граду, сва министарства, а на крају и нашу болницу. Сваки дан су држали митинге и постављали нове услове. Како да се облачимо, шта да радимо и како да се понашамо", препричава Лидија.
Убрзо су затворене банке у целом граду, телефони и интернет престали су да раде. Сирт је био одсечен од света. Лидији је управо у то време истекао уговор у болници, али нису хтели да јој га продуже, нити да прихвате њен отказ.
Били смо таоци
"Били смо таоци, без пара, без ичега. Нисмо могли ни да тражимо помоћ. Успела сам некако да позовем ћерку, која је била у паници, није знала да ли сам жива или не. Хтела је да ми пошаље помоћ, али није могла јер банке нису радиле. Преживљавала сам радећи у приватној болници нон-стоп да бих могла да једем. Било је страшно. Само ја знам како ми је било док сам одлазећи на посао морала да пролазим и поред људи из ИСИС", каже Лидија.
Ипак, скупила је храброст и одлучила да побегне. О свом плану никоме није смела да прича. Имала је среће јер се у то време славио празник, па је већина била окупљена тиме. Помогао јој је један таксиста кога је познавала, пише Блиц.
Морају и прсте да покривају
"ИСИС је наредио да жене морају да носе црне абаје и потпуно покрију главу и лице. Уживали су да заустављају девојке на улици и да од њих траже да доведу очеве или браћу јер им се види, рецимо, мали прст на нози или нису ставиле рукавице, обукле су црвене ципеле", сећа се Лидија с језом.
Филмски бег
"Случајно сам га срела на улици и замолила га да ми помогне да одем. Рекао је да хоће, али после Еида, празника који се слави четири дана. Брзо сам спаковала најосновније ствари. Све је стало у два кофера и три црне кесе за ђубре. Таксиста је дошао код мене други дан Еида. Када је покуцао, претрнула сам, јер сам се плашила да га је неко видео. Објаснио ми је да пола сата кружио око зграде и да је ушао када никога није било на улици. Дала саму му две кесе и одмах је отишао. Увече је поново дошао по остале ствари, али за време вечерње молитве, када су сви у џамији. Кофере сам ставила поред улазних врата како бисмо их за мање од минут убацили у кола. Будући да сам радила ноћну смену, да нико не би посумњао да ћу бежати, договор је био да се нађемо по завршетку смене на пола пута од болнице. Тако је и било. Моје ствари су биле у гепеку и кренули смо. Правила сам се да сам његова жена и да идемо на пијацу. Срећом нас нико није зауставио јер су сви славили Еид", препричава Лидија своје драматично бекство као сцену из филма.
Њен помагач се није вратио у Сирт, јер се плаши да га је неко видео, а и могли би да повежу Лидијин нестанак с њим. Код стрица је у гостима у граду у којем се и Лидија тренутно налази, али због њене безбедности нећемо га откривати. Лидија остаје у Либији, где је нашла нови посао у делу који није под контролом ИСИС.
