КАКО ЈЕ НАСТАЛА ИСЛАМСКА ДРЖАВА: Њихов циљ је - ПОБИТИ све невернике!
Свет, поредак и цивилизација коју познајемо суочени су са новом претњом. После рушења руског путничког авиона са 240 путника, терористичких препада у Бејруту и Паризу, чак и озбиљни политичари, попут француског председника Франсоа Оланда, почели су да говоре о „трећем светском рату”.
Из страха да ће противник поново ударити, у Француској је проглашено ванредно стање, службе безбедности свих земаља подигле су степен приправности, а све показује да је, после безмало деценију и по западног „рата против терора”, тероризам опаснији и јачи него икада.
Почетак Исламске државе
Али ко је у ствари противник? ИСИ, ИСИС, ИДИЛ, ИД – скраћенице за Исламску државу Ирака, затим Исламску државу Ирака и Сирије (у другој варијанти Ирака и Леванта – транснационалног региона у приобаљу Медитерана) и, на крају, само Исламску државу – најчешћа је адреса, али о чему је, у ствари, реч? Да ли о квазидржави устројеној као терористичка организација или о терористичкој формацији која претендује да је држава.
ИСИ – Исламска држава Ирака – постојала је од октобра 2006. до априла 2013, када је „ребрендирана” као ИСИС – Исламска држава Ирака и Сирије (последња реч се тумачи и као „Шам”, што је старо арапско име за оно што се на Западу означава као Левант). Коначно, у јуну прошле године, име је скраћено само у Исламска држава, што је била и својеврсна политичка порука.
Наоружање Исламске државе
Ево како се ИС наоружао. Реч је најпре о оружју – од „калашњикова” до тенкова – отетом од поражених ирачких јединица које су опремили Американци. Добар део „леталне” помоћи Запада побуњеничким групама у Сирији такође је завршио у арсеналу ИС, а занимљиво је да се у извештају о борбеној готовости ИС, који је пре тачно годину дана припремљен за Савет безбедности, констатује да су му резерве оружја и муниције довољне за наредне две године.
У том извештају констатује се и да ИС има тенкове Т-55 и Т-72, америчке „хамви” транспортере, противавионску артиљерију средњег домета, укључујући и ракете типа „стингер”, које се испаљују с рамена (иначе кључно оружје којим су муџахедини крајем осамдесетих година 20. века протерали Совјетски Савез из Авганистана). Анализирано је и порекло „знатних залиха муниције”: произведена је у САД, бившем Совјетском Савезу, САД, постсовјетској Русији и – Србији (али се не наводи како је стигла до ИС).
Док је Ал Каида глобална терористичка мрежа за организовање спектакуларних терористичких напада на западне државе, од којих је најефектнији и најдраматичнији био онај на Њујорк и Вашингтон – и нека врста авангарде глобалног џихада, муслиманског светог рата против неверника – ИС је нешто много веће: себе види као врховни верски, политички и војни ауторитет свих око 1,6 милијарди верника ислама, пише Политика.
Разлог за конфузију око природе Исламске државе јесте у њеној брзој и драматичној трансформацији од једне од многих сунитских побуњеничких група које се боре против америчке окупације (и са њом успостављене шиитске доминације) у Ираку, до организације која је од јануара до јуна прошле године заузела територију димензија Велике Британије (отприлике три Србије) и на њој увела своја правила и администрацију, која непосредно утиче на животе око седам милиона људи (2,5 милиона у Сирији и 4,5 милиона у Ираку).
Исламска држава је тиме остварила историјско постигнуће: избрисала је стогодишњу границу коју су повукле колонијалне силе, чиме је постала значајан фактор геополитике не само у региону Блиског истока, него и изазивач постојећег глобалног поретка, пред којим је немоћан и његов предводник, Америка, али и друге силе, попут Ирана и Русије (чија се интервенција у Сирији проглашава за постигнуће).
Ни идеологија ИС није можда толика мистерија каквом се чини. У најкраћем, она је, прогласивши се „калифатом” (или „халифатом”), и именовањем њеног вође Абу Бакр ал Багдадија за калифа, па према томе и законитог наследника Мухамеда, потврдила да је њена амбиција да од целог света направи „чисту” (правоверну) исламску државу, засновану на принципима дословног тумачења Курана.
Идеологија ИС подразумева и прави геноцид над око 200 милиона припадника шиитског огранка ислама – оних који су се у догматском спору око тога ко су прави наследници оснивача вере, са становишта већинских (90 одсто) сунита, нашли на погрешној страни. Шиити имају своју државу – Иран, већина су у Ираку и владајућа мањина у Сирији.
ИС, дакле, има циљ да свет „прочисти” тако што ће невернике побити или подјармити. Хришћанима ће, додуше, животи бити поштеђени ако се потчине и плаћају специјални порез. Поново ће озаконити ропство, а жене вратити тамо где им је место (искључиво у кући).
ИС није призната држава
Оно што је утешно, јесте да ниједан од суседа – и ниједна држава света – није признала ИС. И да према њему одбојан став има већина муслимана у свету, судећи према резултатима истраживања реномираног „Пју истраживачког центра”, спроведеним у мају и априлу ове године у 11 земаља. Али је чињеница и да су многе државе, укључујући и муслиманске суседе, својим чињењем или нечињењем допринеле успону ИС.
Реч је, дакле, о својеврсном геополитичком тероризму, а ИС од Ал Каиде разликује и начин на који се финансира. У почетку, то су биле донације богатих Арапа из земаља са сопственим интересима и калкулацијама у регионалној прерасподели моћи али, постајући квазидржава, ИС је развио и свестране механизме финансијске самодовољности.
Основи извор прихода је нафта: ИС контролише 60 одсто сиријских нафтних капацитета и седам великих налазишта у Ираку. Продаје их преко посредника, најчешће кријумчара, а муштерија (због цене ниже од тржишне), има напретек (међу њима је и режим Башара Асада). Процене су да од тога приходује између једног и три милиона долара дневно (Пентагон је тек прошле недеље на списак мета своје авијације ставио и камионске конвоје коју превозе ту нафту).
Финансирање
Своју касу Исламска држава је попунила и похаром банака у градовима које је окупирала (тако су испражњени сефови покрајинске централне банке у Мосулу). Сем тога, њени борци пљачкају и својим командама достављају и накит и антиквитете, а приходи се остварују и продајом у освојеним подручјима заплењених аутомобила и машинерије. Администрација ИС опорезује све економске активности, док у западном Ираку наплаћује путарину на тамошњој веома прометној саобраћајној инфраструктури. Наравно, приходи се остварују и од уцена за отете таоце – опет је реч о милионима долара.
Упркос својој бруталности, ригидној идеологији и екстремизму, Исламска држава је привлачна многима: у поменутом извештају за Савет безбедности констатује се да је у редовима њене војске најмање 15.000 добровољаца из око 80 земаља. То се објашњава ефектном пропагандом и умешним коришћењем нових комуникационих технологија (друштвене мреже).
Многи су тамо отишли у потрази за авантуром, жељом да нечему припадају, а међу мамцима је и секс: за своје борце ИС обезбеђује партнерке, које су или добровољке или на то принуђене, па чак и поробљене. Важно је напоменути и да се у формације ИС, по правилу, не одлази с повратном картом.
