Ко је Алексис Ципрас, грчки Че Гевара и Робин Худ?
Победа евроскептичне левице на парламентарним изборима у Грчкој пробудила је духове у Европи, поготово у централи ЕУ која у времену економске рецесије и украјинске кризе жарко жели јединство и јаку штедњу.
Бирократски конципирана Европска унија није радосна што је у на изборима за Скупштину Грчке победила Сириза. Левичарска партија добила је 149 места у парламенту и до апсолутне већине јој требју два места, па се очекује да ће коалицију склопити са Независном партијом чијих ће јој 13 места бити довољно за формирање владе.
Разлог за немир у Бриселу јесте Алексис Ципрас, лидер Сиризе, чији је евроскептицизам и донео победу на изборима. Ципрас је пре у 33. години постао лидер леве Синаспизме, да би потом постао вођа коалиције Сиризе. Сириза је замах тек добила у последње време, када је криза у Грчкој узела маха.
Шта је Ципрас обећавао?
Током претходних година, а поготово током изборне кампање Ципрас је изрекао снажна обећања, али и порицао оптужбе позиције и странака које су за штедњу, а које су га оптуживале да хоће да напусти ЕУ и еврозону. Ципрас је све то негирао.
Оно што је обећавао јесте да ће од ЕУ тражити да прекине са инсистирањем на мерама штедње које су по њему кривац за 1,3 милиона незапослених (земља има 11 милиона житеља) и 3 милиона људи без здравственог осигурања, као и реструктуирање дуга од 320 милијарди евра.
Бесплатна струја за породице којима је иста укључена, већа минимална плата и помоћ онима без здравствене заштите само су неке од Ципрасових тежњи за које ће се тек видети колико су оствариве.
Мере штедње које је захтевала ЕУ како би у замену понудила пакете помоћи донеле су смањење социјалних давања, раст незапослености, све како би се смањио енорман дуг Грчке. Такве мере су увек непопуларне, па је Сириза као критизер стања успела да стекне велику подршку.
Други фактор успеха Сиризе јесте партијска монотонија која је одлика Грчке последњих деценија. Социјалистички Пасок и конзервативну Нову демократију дуго година воде исти људи, а очито је Цирпасово, ново лице било довољно јак аргумент за промене.
Ципрас је рођен пре 41 године, занимљиво - само три дана након пада војне хунте и њене диктатуре. У младости је пришао идеји комунизма. Живи поред једног одлагалишта отпада, са супругом која је скоро остала без посла. То су све чињенице које га чине сличним просечној грчкој породици, погођеној кризом, а што је био плус у изборној трци.
Има двоје деце, а један од њих се зове Ернесто. Погађате, по Ернесту Че Гевари.
Поруке које је ширио током кампање донеле су му победу на изборима и, по свој прилици, место председника владе. Остаје да се види колико ће заиста моћи да пркоси ЕУ и ММФ, мерама штедње и свим до сада донетим мерама санације кризе, односно колико је његов популизам преточив у дело. Евангелоз Венизелос, заменик садашњег премијера и изданак чувене породице политичара назвао је Ципраса, због његових јаких обећања, Харијем Потером.
Долазак на власт и пример који може да ослаби ЕУ
Ступање на власт биће далеко тежи посао од популистичких критика тешког стања. Немачки Дојче веле га ословљава Робин Худом и опомиње о озбиљности ситуације у којој се Грчка налази.
"Његова земља је још увек зависна од новчаних инфузија омражене Тројке - Међународног монетарног фонда, Европске централне банке и Комисије ЕУ. Покушај рефинансирања државе преко тржишта је пре неколико месеци неславно пропао. Другим речима: Сириза на власти не сме да ризикује прекид сарадње са међународним партнерима, јер би то могло имати фаталне последице. Она ће тражити преговоре са циљем да се договори нови отпис дугова. У противном, неће моћи да испуни обећања која је дала напаћеним грађанима", пише ДВ.
Десни Национални фронт Марин ле Пен начелно је био уз Ципраса пред ове изборе.
"Не слажемо се са целим њиховим програмом, али бисмо подржали њихову победу", рекла је Марин ле Пен.
Дојче веле истовремено истиче да провокације нису у интересу нити Сиризе, нити ЕУ.
"Ова свежа и неискусна политичка снага намерава да размрси Гордијев чвор. И за Грчку и за Европу би било добро када партнери у Бриселу, па и другде, сада не би провоцирали сукоб са новом влашћу у Атини".
Последње године обележило је јачање евроскептичних странака широм Уније. Од УКИП-а Најџела Фараџа у Великој Британији, преко Марин ле Пен у Француској до покрета Подемос (Можемо) у Шпанији, све је више гласова који су против штедње, против централизације ЕУ у којој виде погодност за уски круг, пре свега онај око Берлина. Сиволика бирократија која управља Унијом је далеко од губитка контроле у корист ових ових европских партија које не повезује ништа друго сем скептицизма. Да ли је то довољно, показаће време.
