КО ЈЕ КРИВ: Продавци магле, доста је било!

Неке птице никад не полете, а наши "орлови" и даље машу нејаким крилима  из гнезда. Фудбалска репрезентација Србије готово извесно пропустиће још једно велико такмичење. Биће то трећи узастопни крах националног тима, од срамног избацивања Радомира Антића са места селектора. И, нико није крив, нико да призна да је погрешио, да прими на себе кривицу, моралну и материјалну. А, зна се да риба смрди од главе, а глава у овом случају ни да се почеше.

Србија је дотакла дно-дна у фудбалу. Кад је у питању репрезентативни, ту има потенцијала да буде при врху или у најмању руку да плива по површини, а не да буде заглављена у муљу наших заблуда и промашаја. Шта још треба да се деси да они који воде српски фудбал кажу: ”Е, сада је стварно доста, овако више не иде, нека дођу нови, други људи који ће можда умети да крену од почетка и стигну до циља. Пред старт ових квалификација преовладавали су оптимистички тонови, јер, како и неби кад ће на ЕП у Француску путовати и такве ”фудбалске велесиле” попут Албаније и кад Зеленортска острва савладају Португал, који је само три дана раније задао ”смртни ударац” Србији савладавши је са 2:1.

Србија нема стратегију, не зна шта хоће и како да дође до циља. Пред ове квалификације опет се промашило са селектором. Дик Адвокат доведен је као спасилац, а испоставило се да човек није знао ни где је дошао, ни шта треба да уради како би освајао бодове за Француску. Његов наследник Радован Ћурчић прихватио је врућ кестен у своје руке, а при том није имао рукавице да се не испече. Веровао је у искусне играче, а они га нису испоштовали.

Једноставно, српски фудбалери (бар већина њих) више не поштују култ репрезентације. Позив у националну селекцију дође им као прилика да се виде са родбином и пријатељима и  мало предахну од клупских обавеза, које испуњавају много преданије и професионалније. Само бод у четири квалификациона меча, мало је и за играче много мањег рејтинга од Ивановића, Матића, Коларова, Тадића, Љајића...

У ФСС и даље продају маглу и верују да није све изгубљено. Није него! Треба победити све преостале утакмице и чекати да киксну Албанци, Португалци или Данци, а то је готово немогуће. И шта сад? Почети стварати нови тим, опет заваравати нацију о успеху у наредним квалификацијама за СП У Русији. Само луд може три пута поверовати и три пута бити преварен. Али, код нас је и то могуће.

Хоће ли се наћи нови Радомир Антић, да врати култ репрезентације код играча и навијача. Хоће ли Србија да изнедри човека који има знања и воље да окрене црну страницу у светле тонове или ћемо и даље веровати онима који нас годинама лажу.  

Можда челницима ФСС нису битни успеси националног тима, можда им не требају милиони евра које добијају репрезентације које се пласирају на светска и европска првенства, можда им није битна ни ФИФА ранг листа.. Али, битна је онима који фудбал гледају, који га воле и живе за успехе фудбалске селекције. Ипак, неби требало да буде свеједно ни онима који од фудбала зарађују, јер пада им рејтинг, цена на тржишту, интересовање за играће из земље које нема ни на једном великом такмичењу. Докле више фудбалска Србијо, докле бркуње?