ЛИБИЈА: Судбина мале земље која је хтела да пркоси светским силама

Ратне секире које су Либија и западне земље извадили у другој половини осамдесетих година, закопане су почетком новог миленијума, 2003. године. Док су Садам Хусеин и његово "краљевство" нестајали као фигуре од песка под налетом еолске ерозије, пуковник из северноафричке Џамахирије неочекивано је постао прихватљив сарадник и саговорник владама Велике Британије, Француске, Италије, САД и других... Као да се инцидент у берлинској дискотеци и рушење авиона над Локербијем нису десили.

Заузети Ираком, НАТО савезници хтели су да (привремено) умире друга потенцијална жаришта, а није им сметао ни огроман капитал који су Гадафи и његови синови улагали у европске земље, понајвише Швајцарску и Италију, мада су и банке у Лондону и САД радо прихватиле огромне полуге династије из Триполија. 

Владар Либије очито није повезао (а можда и јесте, али није имао довољно моћи да се супротстави) да су САД и савезници јој на сличан начин поступали и раније. Садам Хусеин био је добродошао док је ратовао са Ираном, нападнут је кад је насрнуо на Кувајт. Касније је опет, накратко, постао прихватљив, да би скончао вешањем. Слободан Милошевић је такође био толерисан с почетка, потом је постао "балкански касапин", 1995. је етаблиран као фактор стабилности, да би две, три године затим Србија клецала под бомбама.

Либију је привлачном за преузимање чинила ствар без које свет не би могао да функционише цео један век - нафта. Значајне резерве овог енергента у Либији откривене су 1959. и управо зато је Велика Британија држала северноафричку земљу на оку све док официри националне војске нису збацили краља и изабрали новог лидера, пуковника из племена Гадафи (Кадафи).

Нафта је благодет на којој је Гадафи саградио нову Либију, земљу са за Африку скоро непревазиђеним социјалним, здравственим и образовним системом, са високим субвенцијама грађанима за школовање, запошљавање и решавање стамбеног питања. Земљу која је сазидала највећи систем за снабдевање пијаћом водом на свету. Међутим, нафта је била и усуд који је Гадафија коштао главе.

САД и најближи НАТО савезници, изузев Немачке, спремали су годинама промену поретка у земљи, лагано се инфилтрирајући у политички, обавештајни и безбедоносни систем Либије. Велика Британија и Француска вршиле су заједничке војне вежбе месецима пре немира у Триполију, спремајући се за акцију која се "случајно" одиграла 2011. године. За легитимизацију интервенције требало је оформити лице отпора, испрва мирољубиво, које би у одређеном тренутку под притиском репресивне власти "узело оружје у руке да брани право на властити живот, али и да се бори за демократизацију". То лице названо је Прелазни национални савет (ПВЦ).

Пре војне акције, табанала је пропагандна припрема терена. Уз велике медијске куће са обе стране Баре, оптужбе су лансирале бројне организације и појединци, борци за људска права, али и неколицина америчких политичара, познатих по тврдој линији коју заступају против "недемократских режима". Џон Мекејн, Пол Волфовиц (негдашњи председник Светске банке и министар одбране у време Џорџа Буша Млађег), Роберт Каган (тенутно саветник Хилари Клинтон), само су нека од имена која су се залагала за агресију.

21. ВЕК И НОВА ЈАГМА ЗА АФРИКОМ

У 19. столећу десио се феномен Јагме (Трке) за Африком, доба када су се европске колонијалне силе утркивале која ће више пространстава Црног континета (због политичке коректности, овај термин данас избегавају баш оне земље које су га и користиле) уграбити за себе, како би експлоатисала дијаманте, злато, јефитну радну снагу и остала богатства. Стотинак година касније, прича се понавља. Тада, у другој половини 19. века, Европа је сарађивала са локалним вођама у Африци, све до трена кад је уследила Дуга депресија. Економска рецесија изазвала је нестрпљење међу европским силама и оне су уклониле посреднике - полуаутономне власти на континетну и покориле га, безочно црпећи ресурсе. Друго, колонијално освајање имало је за циљ да се освојене области затворе за робу других сила.

Светом већ шест година кола нова криза. Игром случаја, прича се понавља. Кокетирање са аутономним режимима, неретко аутократским, а пре свега крхким, заменила је тврђа политика. Она је и довела до Арапског пролећа које је изменило владаоце у Тунису, Египту, Јемену, Либији, а после кога су уследили немири у Малију, Централноафричкој Републици, од скора и у Буркини Фасо. 

Ма колико далека, могућност уједињена Африке или каквог таквог заједничног економског понашања, као и инвестициони утицаји Кине, Русије и осталих сила у најави (Индија, Бразил) нису били добродошли за "продавце" са запада. Лондонска и Истанбулска конференција о Либији управо су послужиле као потврда накане да се приграби богатство ове земље, али и као протопример евентуалних каснијих интервенција. ПНЦ, лице демократске побуне против "тиранина", био је само средство. Свесно или несвесно.

Либија је поред резерви нафте и воде, била земља у којој су људи и многих светских држава долазили да раде, неретко и да остану. Срби, Бугари, Руси, Украјинци, Филипинци, Кинези, Французи, Италијани, сви су они одлазили да послују у медицини, грађевинарству, војсци и осталим делатностима за немале новце. Можда важније од тога, многобројни становници сахарске и подсахарске Африке ишли су "трбухом за крухом" у Либију и помагали економију својих земаља као што то Србији раде сународници из Немачке, Аустрије, Канаде... Примера ради, земља којој је Гадафијев пад много штетио био је Нигер. 

Либијке инвестиције у иностранству такође су биле податак који је парао очи поретку из Бретон-Вудса. Пројекат Велике људске реке, система за напајање пијаћом водом, био је важан не само за Либију, већ и за Египат, Чад и Судан, чиме је Гадафи добијао на регионалној важности. Велика улагања подузета су у Конгу, у пољопривреду, индустрију и услуге у Египту, Малију, Тунису и Нигеру. Најбитније од свега, Либија је уложила велике количине новца у западне компаније попут Бритиш петролеума, Шела, Џенерал електрика, Водафона, Сименса, те компаније из Италије и Русије. 

Банка Голдман сакс је од Либије добила финансијску инјекцију од 1,3 милијарде долара. Новац је у међувремену "нестао", а поравнање у виду акција на Њујоршкој берзи бескрајно одлагано. Сличне инјекције Либија је убризгала Сосијете женералу, Морган чејсу и другим финансијским компанијама. Уместо да дугује, Либија је била поверилац, а приде је гранала свој утицај широм Африке. Иако мала земља, са само 6.000.000 становника, Либија је постала опасност, отпадник од глобалног поретка у коме свако дугује сваком, а највише системима стационираним на обалама Атлантика. Коначно, Гадафијеве речи, да бивше колонијалне силе дугују Африци 800 билиона долара, нису биле пријатне. Рат 2011. поништио је све дугове према Либији, чиме је немали број милијарди стечених нафтом из средоземног приобаља пресељен на кризом захваћени Запад.

ЕПИЛОГ

Политички, Либија се налази у стању сличном за време владавине краља Идриза. Формирање монархије 1951. био је компромис: Француска, Велика Британија и Италија нису могле да изделе Либију услед недовољно међународне подршке, па су подржале краљевину са јаким регионалним аутономијама. 

Трибализам који је Гадафи успевао да обузда високим стандардном, оживео је ратом од пре три године до граница које од Либије данас не чине једном државом, већ леопардовом кожом са мноштвом фракција, завађених до крви. Џејмс Клапер, шеф Америчког комитета за обавештајне послове, известио је у марту 2011. Сенат да управо такав сценарио следи у Либији.

План за рушење либијског поретка формиран је у време Регановог председниковања 1982. године и носио је шифровано име "Цвет". Оваплоћење пројекта стигло је три деценије касније. Данас у Либији постоје готово самосталне "државе", у Мисрати, на истоку у Киренајици, у Триполију, док лојалисти старом поретку делују у Мисрати и јужном Фезану. Земља је доживела судбину Сомалије. Иоле вредне ресурсе ПНЦ је доделио, у замену за "услугу" од пре три године, страним конзорцијумима и корпорацијама. Либија је од земље без дугова са јаким утицајем у иностранству постала задужена, распарчана, небезбедна. Либија је нестала.