ЛОГОР СМРТИ: Овде су Туђман и Хрвати ЗВЕРСКИ УБИЈАЛИ Србе, а Колинда иде на летовање! (ВИДЕО)

Логор је постојао од 1992. године до 1997. године, а кроз њега је прошло 1.005 заробљеника где су били стравично психофизички мучени, због чега је “Лора” сматрана најужаснијим логором на простору бивше Југославије.

Сплитски логор смрти био је у функцији све до августа 1997. године, иако је рат био и формално завршен. Покренуто је неколико истрага, а суђењем је окончан тек поступак у тзв. предмету Лора 1, који се односи на злочине над српским цивилима који су у Лору доведени из околине Сплита.

Крајем новембра 1991. године долази до споразума власти у Загребу и Генералштаба ЈНА о повлачењу Југословенске ратне морнарице са територије СР Хрватске. 4. јануара 1992. године почиње извлачење технике, људства и оружја из војно-поморског комплекса ЈНА “Лора” у Сплиту. Одмах потом улазе припадници хрватске војне полиције, који су неколико дана касније од војно-истражног затвора направили Логор Лора.

Заробљеници који су довођени у овај логор били су српске националности (мушкарци и жене), и нешто мање муслиманске. Првобитно су у овај логор довођени Срби са простора СР Хрватске, а касније од априла 1992. када се заратило у Босни и Херцеговини и са тих простора у Логор Лора су доводили српске цивиле, рањенике, војнике и ратне заробљенике.

Логораши у овом логору су били са подручја: Габеле, Дувна, Купреса, Бјеловара, Сплита, Лијевна, Дубице, Бенковца, Требиња, Невесиња, Никшића, Мостара, Теслића, Клепаца, Оџака, Карловца.

Овако су мучили Србе у логору Лора!

Овај логор Лора је имао веома сурове и неподношљиве животне услове који нису задовољавали ни најосновније потребе затвореника, логораша. Ћелије у којима су логораши били смештени нису имали никакав инвентар нити намештај (сем једне ћелије која је имала гвоздени кревет са шипкама). Спавали су на поду тј. хладном бетону. Исхрана им је била врло лоша и нередовна. Дешавало се да и по неколико дана не добију оброк.

Физичка злостављања су била свакодневна, без милости и најаве. Чак и ноћу су стражари упадали у ћелије и тукли логораше. Дешавало се да храна коју добију логораши буде врућа или преслана, а да истовремено морају за кратко време да је поједу.

Већина оброка се састојала од парчета хлеба и паштете (или џема). Редовна лекарска нега у овом логору није постојала. А завореници су стално пребијани по целом телу, толико да су били деформисани. Често се дешавало да стражари терају затворенике да се међусобно туку. Ако примете да један другог штеде, обојицу би премлатили до крви.

Хрватске војне и цивилне власти су све логоре у којима су држани Срби 1991—1997, па и овај логор Лора, вешто сакривали од МЦК и других међународних организација, које су долазиле за време рата у Хрватску. Међународни Црвени Крст је у Логор Лора слао неколико пута своје представнике, али су командири и стражари претили логорашима да морају да ћуте о свему што су видели. У тајности је држан посебан део “Ц блок“.

Вукан Ковач у Лори је био заточен три месеца огорчен је радом сплитског Жупанијског суда и подсећа како се велики број цивила који су ухапшени на подручју БиХ, из Лоре никада није вратио.

“Ради се о преко 1.000 људи који су прошли кроз логор Лору и непобитно је да је око 70 људи тамо изгубило животе. Ја могу да кажем за регију коју ја представљам да ми имамо 19 људи који су тамо оставили своје животе. Између осталих, било је ту активних војника и добар дио цивила. Имамо података да су људи послије 1995. године кад су потписани сви међународни уговори о распуштању логора, тамо још увијек боравило 30-ак људи све до 1997. године“, каже Ковач пише Телеграф.

Незадовољни начином на који су се до сада водиле истраге за ратне злочине у сплитској Лори су и у Удружењу бораца Црне Горе. Радан Николић, председник Управног одбора Удружења, подсећа на злочин над војницима ЈНА из “никшићко-шавничке групе“, односно на ликвидацију 14 црногорских бораца.

Хрватске оружане снаге заробили су их на територији Босне и Херцеговине као резервисте бивше Југословенске народне армије. Пребачени су у Лору, а потом убијени углавном метком у потиљак. Одговорни до данас нису процесуирани.

Због споразума о сарадњи који су 2006. године потписали врховни државни тужиоци Хрватске и Црне Горе, поступак није могуће покренути у Црној Гори, иако црногорско тужилаштво располаже обимном документацијом, која је прије неколико година уступљена и Жупанијском суду у Сплиту.