"Мој брат је бескућник, а ја не могу да га доведем код себе јер је болестан"
Ешли Вомбл је 2009. изгубила брата. Једног дана је отишао из родитељске куће и више се није вратио. Ешли пише мемоаре о свом животу и животу њеног брата, који и данас као бескућник лута по америчким градовима.
"Пролазила сам поред бескућника сваки дан док сам ишла на посао у елитну, стаклену зграду где сам радила у магазину за жене. Пролазила сам поред старије жене која је просила с кутијицом, поред мушкарца који је спавао у старој, прљавој врећи за спавање с плишаном животињом у руци. Сви они били су несретни део популације Њујорка о којој никада нисам размишљала. Нисам о њима размишљала све до једног летњег дана 2009. године када је мој млађи брат Џеј оставио кључеве куће на столу и отишао из свог дома у западном Тексасу и почео да живи на улици. Покушавала сам на разне начине да сазнам где је”, прича она.
Њен пријатељ је штампао слике и велике постере са његовом сликом на којој је писало "нестао". Покренула је и групу на Фејсбуку и контактирала старе пријатеље у месту где су рођени. Ипак није имала среће.
“Никога није занимао изненадни нестанак 20-годишњака који болује од шизофреније. Мој брат се годину и по дана борио са шизофренијом и прихватила сам да морам да смањим очекивања, да његов живот неће бити онакав каквим сам га замишљала. Уместо да је отишао на факс након средње школе, Џеј је постао опсесиван с теоријама око терористичког напада. Постао је болестан”, каже она.
Први позив с Менхетна
Неколико недеља након што је нестао полиција га је пронашла како разговара с пауком. Сместили су га у болницу, али је након 72 сата опет нестао.
“Временом сам и ја мислила да ћу полудети. Почела сам стално да касним посао и на крају сам завршила на терапији. Једног дана зазвонио ми је телефон. Назвао ме је брат и рекао да је на Менхетну. Лакнуло ми је. Питала сам га да ли жели са мном на вечеру и на моје изненађење, пристао је. Рекао ми је где је и кад сам га угледала стајао је и буљио у људе. Није ме приметио све док му нисам пришла и рекла његово име.Да се та вечера догодила годину дана раније вероватно бих му понудила да дође код мене кући, али овај пут сам га питала да ли зна зашто га не зовем код мене”, прича она prenosi express.hr.
После тога се више нису видели, а он јој се понекад јави telefonnom:
“Сетим га се сваки пут кад прођем поред неког бескућника и питам се кога су они оставили иза себе!", закључује Ешли.
