МОРАО САМ ДА ЈЕДЕМ МЕСО МРТВИХ ПРИЈАТЕЉА! Језива исповест преживелог путника у авионској несрећи

Након пада авиона у коме је била цела рагби екипа која је путовала на утакмицу у Чиле, преживеле путнике задесио је пакао на земљи. Већина је умрла после неколико дана, од хладноће и повреда. Роберто, један од њих, преживео је и у својој потресној исповести прича како је јео своје мртве пријатеље да би преживео.

АСТРОНАУТИ ПРИЗНАЛИ! На Месецу смо чули нешто језиво

Доктор Роберто Канеса, педијатар и кардиолог, један је од путника који је преживео драму када се срушио уругвајски војни авион у удаљеним Андима, између Чилеа и Аргентине, 13. октобра 1972. године.

Он је, да би преживео, јео комаде меса преминулих путника, а своју исповест одлучио је да подели са целим светом чак 40 година након несреће.

Од укупно 45 путника, колико их је било у авиону, 12 је погинуло при самом удару у тло, петоро их је умрло следећег јутра. Роберто је имао само 19 година и путовао је са својим тимом на рагби утакмицу.

Гледајући кроз прозор авиона Роберто је осетио да нешто није у реду. Турбуленција је била све присутнија и авион је пропадао, није могао да достигне одговарајућу висину. Мотори нису били довољно снажни. У следећем тренутку дошло је до снажне експлозије, и чуо се звук гужвања метала.

- Путници су бацани около као да се налазе у центру урагана - испричао је он.

Он се чврсто држао за седиште и молио да се спасу. На срећу, али можда и несрећу због пакла који га је очекивао успео је да преживи фаталан пад авиона. Око њега су се чули крици повређених и било је пуно дима и ватре. У гомили метала и седишта угледао је свог пријатеља Густава Зербина.

- И ти си жив, узвикивали смо заједно. Затим смо покушали да проинађемо још некога. било је доста мртвих. Постајало је све хладније и отворили смо кофере у потрази за топлијом одећом - прича Роберто.

ЖИВОТ ПОСЛЕ СМРТИ? Њој је син послао знак да његов дух ипак живи (ВИДЕО)

- У то време сам студирао медицину у Уругвају, био сам друга година. Био сам рагби фанатик и кренуо сам са својим тимом на утакмицу. Били смо млади, срећни и здрави и у секунди се све променило - прича Канеса.

Лавина, која се обрушила на њих 17. дана након несреће, усмртила је још људи.

У наредним недељама један по један младић је умирао, а изгледи за 16 преживелих били су прилчно лоши. Били су заглављени на 3.600 метара надморске висине у суровом планинском терену, губили су сваку наду за спас, а и спасилачке екипе нису веровале да неко може да преживи.

Огромна глад и стравични дани учинили су своје и очајни Роберто, који је тада имаа само 19 година, одлучио је да уради оно што је мислио да никад неће, да једе људско месо.

Осећао се понижено!

- То је је једини извор протеина и масти који смо имали. Било је одвратно. Кроз очи нашег цивилизованог друштва, то је била језива и одвратна одлука. Осећао сам се понижено. Достојанство ми је било на поду. Морао сам да зграбим комад меса мог пријатеља и да га поједем да бих преживео - објашњава Роберто.

Преостали путници су били спасени тек након 72 дана и то после десетодневног мучног Робертовог пешачења са неколицином преживелих. Они су тек после десет дана хода успели да пронађу помоћ.

Ипак, у међувремену су се суочили са гладовањем у страшним условима. Температура је некада износила и 40 степени испод нуле. Смрзавали су се. Како каже, није му било лако да донесе одлуку да једе људско месо, али у тим тренуцима он није могао другачије. Био је на ивици егзистенције.

- Ломио сам се. У том тренутку сам се питао да ли је боље да умрем. Сетио сам се мајке и пожелео да се што пре вратим кући, да је видим. Тада сам био студент медицине и имао сам девојку Лауру, с којом сада имам троје деце. Прогутао сам комад и то је био огроман корак после ког се ништа није догодило - каже Роберто и додаје да му је највећу снагу улила жеља да његова мајка не пролази кроз бол због губитка сина, бол какав је он осетио док је губио пријатеље.