Мост љубави у „Њујорк тајмсу“
И они који никада нису крочили у Врњачку Бању чули су за Мост љубави, о чију ограду заљубљени каче катанце, као залог нераскидиве везе.
Мост је некада давно био омиљено састајалиште учитељице Наде и војника Реље. На том месту су их виђали и дивили се њиховој љубави. Са доласком нових ратова и нових страдања, легенда је заборављена, све док Десанка Максимовић није чула за ову причу од мештана Бање.
Инспирисана тужном причом, написала је једну од својих најлепших љубавних песама „Молитва за љубав“, и тако сачувала легенду од заборава. Десанака својом песмом која ће вечно живети, и заљубљени парови, закључавањем катанца на мосту, чувају успомену на Наду и Рељу и једну велику љубав која се нажалост неславно завршила, али је свакако вредна помена.
“Њујорк тајмс” је у тексту “Звекет љубави на мостовима у Паризу“, поменуо Врњачку Бању и “Мост љубави“ који има најдужу традицију.
„Иако су катанци љубави почели да се појављују на париским мостовима од 2008. године, њихова историја стара је најмање 100 година. Постоји српска прича о меланхолији Првог светског рата, која препричава љубав младе учитељице у Врњачкој Бањи и војника који треба да иде на фронт. Када је Србија пала, војник је оженио другу жену у Грчкој, где се борио и никада се није вратио у Врњачку Бању“, пише у тексту “Њујорк тајмса”.
Данас на “Мосту љубави” у Врњачкој Бањи, заљубљени парови са жељом да сачувају своју љубав, на катанцу исписују своја имена, закључавају катанац за ограду моста и кључ бацају у реку, у нади да ће њихова љубав вечно трајати.
