НЕКАД БИЛО, САД СЕ САМО ПРИЧА (2): Десет типова смртне казне у прошлости

Нема смрти без суђена дана. Но, каткад Усуд удели баш лошу карту, па уместо природне смрти некоме загине смртна казна. И то каква... Људи су вазда били кадри да створе ремек дела од којих једном Анрију Белу не буде добро, али и направе ужасе што заболе свакога човека верног Добру.

Елем, да се усредсредимо на прву петорку одабраних начина за погубљење. Мало да редефинишемо стару изреку: нема сина док не роди мајка, нит' вешања где је лоша штрањка (омча). Ипак, вешање је недовољно инвентивно страшно посматрачу да би смо га уврстили на списак.

Јасно, ово није изум древних Египћана, нити Астека. Развој савремене металургије донео је топове, а топови, између осталог, нови начин да се осуђени докусури. Никад краја људској довитљивости, зар не? 

Креација Португалаца, ова је пракса устоличена у 16. и 17. столећу у лисабонским колонијама, пре свега у Цејлону (данас, Шри Ланка), Мозамбику (данас, једина земља са калашњиковом на застави) и Бразилу. Претпоставили сте, "кривац" је приведен пред уста топовске цеви, после чега следи салва која је слала страдалника у вечна ловишта, ако их има. Иако су је измислили, Португалци је нису прославили. 

Казну су ову корисили владари Могулског царства (персијска држава која је доминирали Индијом од 16. до 19. века), а од њих су је "украли" и усавршили Британци, по преузимању Индије. Углавном су на овај страшни начин убијали локалце који су били део војске британске круне, а који су дезертирали или дизали побуне.

Авганистан је од почетка 19. века био поприште употребе топа за убијање, углавном политичких протоивника емира који би владао, да би се кроз време опсег "стељаних" проширио. Последња забележена употреба топа у овој земљи, али и уопште, одиграла се 1930. године.

Антички су Персијанци створили свашта. Тип гробнице који је Александар Карађорђевић копирао приликом изградње Споменика незнаном јунаку на Авали, ауто-путеве, поштанску службу, сурово су кажњавали оне који су поганили реке и друге воде, али су изумели и једну прилично страшну врсту усмрћивања.

Име је метод добио од Грка, који су први и документовали ову страхоту. Назив, дакле, потиче од грчког "скафос" (направљено удубљење) јер су осуђеника стављали у сендвич између два издубљена чамца или дебла, везивали све то, при чему су руке, ноге и глава остајали ван. 

Потом је у шупљину, али и на очи и у пазушне јаме наливан мед или млеко, те је пловило остављано у некој бари или другој мирној води да плута. С времена на време, додавана је нова количина ових слатких намирница, а и осуђеник је теран да их конзумира, како би добио дијареју. Када би се он опоганио, а слад на њега насута замирисала, на човека би наваљивали инсекти, пчеле и друге ситне бубе. После неког времена појавила би се гангрена и лагано убијала. Најсуровији метод до сада, нема двоумљења.

Средњи век на Западу зову Мрачним добом. Глобално гледано, разлога за такав надев нема превише, али када се спустимо на ниже, конкретније нивое и, на пример, откријемо ову творевину, онда разлога и има. Барем мало.

Прича, додуше, почиње мало пред званичан почетак Средњег века (476-1492), у Позној Антици. Један од најпознатијих страдалника на точку био је римски официр Георгије који је одбио да се одрекне хришћанства. Стављен је на точак и усмрћен, а време га је учинило легендом - постао је свети Ђорђе.

Он је, дакле, био привезан на точак на чији су обруч и пречаге били постављени клинови, удице и остале ковине које могу да озледе човека. Затим је следило батинање по удовима које би, будући да испод њих нема подметача, значиле сигурне ломове костију. Мрцварење је умело да траје данима, уколико је џелат био вешт у повређивању, уколико је умео да избегне изазивање унутрашњег крварења.

Други метод био је да се преко обореног човека превозе кола, напред, па назад и тако више пута. Још једна позната жртва точка био је разбојник и лопов, помало митска личност Француске 17. века, Картуш. Некима од нас познат је посредством истоименог филма из 1962. у коме га тумачи Жан Пол Белмондо, а у друштву прелепе Клаудије Кардинале.

На Голом отоку затвореници су стављани у хлебне фуруне које су потом загреване до тренутка када притвореник не би пропевао. А некада су чувари цео процес чинили само из обести.

Но, удбашко-ознашки посленици СФР Југославије нису измислили механизам. Њихова је пећница далека имитација Фаларисовог бика, направе коју је за Фалариса, владара античког града Акраганта са Сицилије, изумео Атињанин Перил, у 6. веку пне.

Бик, представљен на насловној слици чланка, био је направљен од бронзе, а шупаљ изнутра како би се у њега убацила жртва која је мучена загревањем тела направе. Већина убачених је скувана на смрт, ретки су добили милосрђе. 

Бика су користили и у Римском царству, прогањајући Јевреје, а касније и хришћане. Свети Евстатије и Пелагија Тарска су пострадали на овај начин.

И док смо у првоброју оплели по народној епској поезији, овај завршавамо металом. У сваком смислу. За крај смо, је ли, оставили опаку направу по којој је Ирон Маиден узео име.

Иако бисмо "руку дали" да је дева дете Средњег века, она то није. Направа за мучење и усмрћивање први пут је посведочена у историји 1793. године, мада има оних који тврде да је старија, те да је први пут употребљена 1515. да би се казнио ковач лажног новца.

Суштина механизма је следећа: у металну кутију која има облик људског тела смештен је човек (или жена). Потом би дева била закључана, а у особу унутра полако утискивани клинови и шиљци, већ инсталирани на унутрашњу оплату направе. Жртва би полако крварила, слабила и, на крају, или признала оно што се од ње искало или подлегала повредама.

Најпознатија гвоздена дева јесте она из Нирнберга (на слици), али је страдала у савезничком бомбардовању града 1944. године. Игром случаја, постоји верна имитација, саздана пола века пре Другог светског рата, која је доказ како је страхотни уређај могао да функциониште.

Поред немачке, пронађена је и дева у Шпанији. Њено је тело направљено да личи на Богородицу, а њени су шиљци већ били постављени тако да притежу жртву, од самог часа када је угурана унутра.

Уколико бисте да се подсетите на претходни, први део, кликните ОВДЕ.