РАТУЈЕ ЛИ АМЕРИКА САМА ПРОТИВ СЕБЕ? Нешто је труло у кампањи САД против Исламске Државе!

Пре више од 10 месеци САД су започеле ваздушну војну кампању против ИС у Сирији и Ираку. Од тада се готово свакодневно објављује статистика бомбардовања, односно колико је ваздушних напада изведено у Ираку, а колико у Сирији. 

Ако узмемо у обзир да је реч о највећој војној сили на свету која чак тврди како у овим ваздушним нападима не делује сама већ уз помоћ низа савезника, како то да ИС већ није заустављена? Напротив, након једне краће паузе ИС поново делује незаустављиво.

Пре пар дана су извели велики самоубилачки бомбашки напад на ирачку војну базу северно од Фалуџе и том приликом убили најмање 45 ирачких војника и ранили далеко више. Пар дана раније заузели су град Рамади, главни град ирачке западне провинције Анбар.

Извори преносе како је ирачка војска имала чак и до десет пута више војника, али су једноставно побегли пред ИС-ом. То би значило да су, или потајно на страни ИС-а, или су једноставно толико престрављени њиховим фанатизмом да немају морала да се боре против оваквог непријатеља.

Тактика ИС-а је у суштини герилска, уз елементе самоубилачких напада, што је за сваку војску прилично ефектна комбинација. Зато не чуди да против ИС-а највише успеха имају нерегуларне снаге чији је стил борбе сличан њиховом. Ирачке парамилитарне скупине, често подржане од стране Ирана, и Хезболаха, такође иранског савезника, изгледају као једине конкретне снаге на терену које су у стању да поразе ИС.

ИС напредује и у Ираку и у Сирији. Последњих дана у Сирији напредују на неколико фронтова, односно пробијају се с истока све више према западу земље. Тренутно освајају простор на северу, уз границу с Турском, а ускоро би могли скренути према југу и западу, односно према највећем сиријском граду Алепу, пише адванце.хр

Када је реч о односу између ИС-а и бројних опозиционих милитантних скупина у Сирији важе два правила: тзв. побуњеници могу се придружити ИС-у, кроз потпуну интеграцију или уско савезништво, или могу постати мета ИС-а. Алтернатива не постоји.

У том вртлогу сукоба, док тзв. "умерене" јединице почињу нагло да нестају са сцене, САД и даље сматра да је могуће створити ону опозицију какву су заговарали још 2011. С тим циљем кренули су у процес опсежне обуке опозиционих снага у Јордану и Турској. Међутим, у досадашњој пракси САД се показао као поприлично лош актер када је реч о обуци локалних бораца -  у Ираку се војска коју су обучавали дословно распала приликом прве офанзиве ИС-а, док су у Авганистану често они сами на мети бораца које су тренирали.

Време ће показати да ли је та нова генерација "про-америчких" бораца у Сирији само мит или пропаганда. За сада постоји велика опасност да би исти, по доласку на сиријски фронт, само могли, заједно с америчким оружјем, прећи на страну ИС-а, као што се већ десило у Ираку.

Биполарни приступ у америчкој стратегији

Имајући то у виду може се лако закључити како САД, намерно или случајно, јача ИС и бори се против ИС-а. Бори ли се САД овде заправо сам против себе? Могло би се и тако рећи, јер када говоримо о америчким стратегијама често је уочљив готово биполарни приступ тј - приступ Бијеле куће на челу са Обамом и неоконзервативаца који доминирају америчким Конгресом.

Амерички "јастребови" као што су Џон Мекејн, и бројни други, од почетка сукоба у Сирији заговарају војну интервенцију, односно агресију с циљем "смене режима". Обамина политика била је нешто блажа, мада је и он морао удовољити јастребовима, наводи исти портал.

Из те подршке је на неки начин и настао ИС, и то су данас чињенице које су јасне и свима у САД-у. Но, како то обично и бива с политиком САД-а, јучерашње грешке више се не спомињу, спомиње се само план акције за данас и сутра.

Чињеница је да САД данас изводи ваздушне нападе против ИС-а и тврди како у тим нападима убијају бројне милитанте. Како то да онда ИС и даље незаустављиво напредује и у Сирији и у Ираку? Или је ИС толико снажан или је нешто труло у америчким ваздушним нападима.

Постоје разне теорије - неки тврде како у америчким ваздушним нападима заправо страда знатно више цивила него што се службено потврђује. Ти подаци, уколико су тачни, послужили би као врло добра стратегија за регрутацију нових бораца ИС који најлакше долази до нових људи управо тврдећи да је у рату са САД-ом.

Уколико сваки амерички ваздушни напад доноси десетине, или чак стотине, нових чланова, онда је јасно да ови напади само јачају ИС из дана у дан. Да ли је могуће да америчка администрација једноставно није свесна ових чињеница и да "случајно" помажу ИС? Постоји и та могућност. Није тајна да бројни амерички истакнути војни стратези врло лоше познају прилике и опште стање на блиском истоку, те да у Вашингтону и даље влада менталитет да се све може решити одређеном количином бачених бомби. 

Сумњива америчка кампања

Међутим, ситуација је опет сумњива. Наиме, 2011. САД су покренуле масивне ваздушне нападе на либијску војску, војску земље која није имала секташких проблема, где је подршка владајућем режиму била јако висока, па је свеједно за само неколико месеци либијска војска потпуно разбијена и уништена.

Може се говорити како су борци ИС-а герилци и како су зато пуно издржљивији непријатељ, али ни то није потпуно тачно. ИС сада већ често напада у правој војној формацији, њихове колоне преваљују километре и километре преко пустиње и заиста чуди како тада не постају мета америчких ваздухопловних снага пошто је познато да САД свакако има најбољи могући сателитски надзор целе ратне зоне. Многима америчка кампања већ постаје сумњива, пише адванце.хр

ИС би се могао зауставити јасним дефинисањем актера. Када би подела била на ИС и анти-ИС снаге, ИС не би имао шансе. Проблем је у томе што САД сиријску војску не види као анти-ИС снагу, већ као непријатеља. Питање је и како САД гледа на ирачку војску, односно на целокупну слику јединственог Ирака. Јер сада, када би Ираку требало помагати свим расположивим средствима, пречесто наилазимо у америчким стручним геополитичким листовима предлоге за дезинтеграцију Ирака као јединствене државе. 

Пречесто се спомиње стварање три нове државе: курдске, сунитске и шиитске. Када та политика превлада, борба против ИС-а ће постати још ефикаснија. Није тешко погодити да САД све што ради у овом тренутку ради уз стална упозорења својих заливских, сунитских савезника који САД упозоравају са "пазите на наше интересе у регији!". Нова сунитска држава на западу Ирака била би управо оно што Саудијска Арабија жели, јер Ријад се боји победе унитарног Ирака, потенцијално изразито про-иранског Ирака.

Политика је стога главна кочница у правом и темељном обрачуну с ИС-ом, а све док је тако ИС ће користити ту ситуацију, напредовати и сваким даном постајати све теже и теже заустављив.