НИКАДА ТЕ НЕЋЕМО ЗАБОРАВИТИ: Последњи поздрав колеги и пријатељу Мићи Пашићу

"Кратак период свог живота си провео са нама, али си нас прихватио као старији брат, као друг, као пријатељ, као отац. Волели бисмо да си више времена провео са нама, јер је сваки дан и сат био испуњен ведрином, шалом и хумором. Да не буде да смо се само шалили, радили смо, много.

Када си дошао, постојало је благо неповерење са твоје стране да ћу успети да будем уредник, а са моје да ћеш савладати технолошку баријеру у својој 58. години. Брзо је неповерење прерасло у пријатељство и потпуну подршку коју смо пружали један другом. По годинама био си најстарији, а по духу најмађи међу нама.

Оно по чему ћемо те увек памтити је твој осмех коији те никад није напустио ни кад је било најтеже. Своје проблеме си чувао за себе и ниси оптерећивао друге са њима. Када си нам се и поверавао представљао си то са великом дозом оптимизма, да ће све бити успешно решено, али само си ти знао како ти је у тим тренуцима било. Поносан си био на своју породицу, делио си са нама њихове успехе и победе. Показивао нам њихове слике и маштао о дану када ћеш своје синове оженити и био поносан што имају фине девојке са којима си се слагао.

Био си узбуђен због нових пословних успеха и због тога што си успео први да сазнаш најактуелнија спортска дешавања и преточиш их у вести које би други преузимали од нас, а не ми од њих. Такав је био и твој последњи велики успех када си први у земљи објавио да ће Гроф остати тренер Црвене Звезде. То си радио са великим поносом и узбуђењем. Био си увек међу првима када је требало да се прослави неки успех, јер си заиста и желео да наш колектив стално напредује.

Обожавао си наше изласке на које си долазио први и одлазио последњи, као да си од нас дупло млађи, а не ми од тебе. Увек си их жељно призивао и ишчекивао, јер си сматрао и био си у праву да су то најбоље ствари за колектив и да на тај начин једино можемо напред у овом стресном и исцрпљујућем послу какво је новинарство. Зато се јеси уклопио у овај млади колектив и ни по чему се ниси издвајао сем по томе што имаш милион вести на пендингу, тј. да сачуваш једну те исту вест по двадесетак пута. Али како си се увек бранио и наглашавао, ниси ти тај који је једну вест сачувао највише пута узастопце него наш драги колега Влада.

Увек сам се шалио са тобом како ниси објективан и како си увек на Звездиној страни и када то нису заслужили, а ти си се онда бранио као мало дете, али није било потребе, јер сам одлично знао да је Звезда твој живот.

Са свима си се шалио и увек водио рачуна да се нико не наљути. Увек си ми први пружао руку када уђем у редакцију и није био дана за ове две године да када сам ушао и када се нисмо руковали ниси устао за мном и питао ме: "Дечко, какве те муке муче данас?". Руковање неће бити више исто и недостајаћеш нам да нам подигнеш расположење када нам је потребно.

Требаће нам времена да се навикнемо да не чујемо неку твоју шалу или опаску која би нам свима измамила осмех на лице и зато обећавамо да ћемо те шале препричавати и претпостављати шта би рекао да си ту. Једино тако ћеш заувек бити са нама. И живот је хтео да последње вече проведемо заједно, код тебе кући, гледајући Слагалицу Урош, ти и ја. Само ми је жао што нисам знао да нам је то последње вече, јер бих остао дуже и рекао ти да ћеш нам много недостајати и загрлио бих те за крај.

Почивај у миру, наш драги Мићо."