Од Вилијама Воласа до Алекса Салмонда – историја Шкотске
Шкоти су одувек били нација. Напротив, Шкоти су један од првих народа код којих се појам нације, као свести о политичкој и културној припадности у односу на друге народе, развио и то управо током тешких борби шкотских патриота за ослобођење од енглеске власти током 13. и 14. века. Но, ускоро ћемо сазнати да ли грађани ове нације поново желе да постану држава. Зато је нужно подсетити се када и зашто су се Шкоти одрекли своје тешко освојене независности?
Још у време римског царства појављују се први писани документи о Шкотској. Дуго је представљала неосвојив север Британије који римске легије нису могле да освоје. Но, како би се заштитили од упада ратничких племена која су насељавала брдовите шкотске пределе, римски император Хадријан налаже да се подигне велики зид.
Стара Шкотска
До 6. века, Пикти који су насељавали северне крајеве формирају краљевство, као директна последица римског империјализма. Држава је носила има Алба или Шкотска. До краја 13. века, краљеви Албе су довели под своју контролу већину територија северне Британије на коју се данас простире Шкотска.
Од 12. до 14. века доминирао је релативно миран и просперитетан период између Шкотске и Енглеске на југу. Међутим, смрћу Александара III, а потом и његове унуке Маргарете, познате као дама Норвешке, прекинуто је двестогодишње златно доба лозе шкотских владара које је почело са Давидом И. Убрзо на сцену ступа Едвард И, краљ Енглеске, који је требало да послужи као посредник док нова династија не преузме трон. Но, како је Енглеска ушла у рат са Француском, нови владар Шкотске Џон Балиол жели мир са Француском и одбија да се придружи енглеском походу против Француске. Уследио је рат у којем је Едвард свргнуо шкотског краља и преузео личну контролу над овим краљевством.
Због окупације и пратећег терора према шкотском становништву, убрзо избија побуна која ће у историји постати позната као ''Ратови за независност Шкотске'' од 1296. до 1328. године. Побуну су повели Енду Мореј и чувени Вилијам Волас, чије су се снаге ујединиле по смрти Мореја, у бици код моста Стирлинг, у које су две војске заједнички напале енглеске трупе.
Борба за независност се драматично променила када се њој придружио и Роберт од Бруса, ерл од Карика. Он је крунисан за новог краља Шкотске као Роберт И и наредних 20 година ратова за ослобођење Шкотске, део по део, до чувене битке код Банокберна 1314. година, када су Шкоти коначно доказали да су господари своје земље. Током 1920. године уследила је прва документована декларација о независности на свету, Декларација из Арбората, коју је подржао тадашњи Папа Јован XXII, које је довела до признања независности и од британске круне. На трон Шкотске долази династија Стјуарта, које је владала Шкотском до краја Средњег века.
Пут до британске Уније
Током 1502. године, односи између Енглеске и Шкотске су се додатно побољшали, пошто су енглески краљ Хенри VII и шкотски краљ Џејмс ИВ Стјуарт потписали споразум о вечном миру. Такође, Џејмс је оженио Хенријеву ћерку Маргариту Тјудор, чиме је постављена сцена за будућу унију две круне. Када је 1603. године Елизабета И од Енглеске преминула без наследника, најјаче право на енглеску круну је имао Џејмс ВИ, краљ Шкотске, као пра-пра-праунук Хенрија ВИИ. Он је постао краљ Енгелске и Ирске, и владао је у Лондону као Џејмс И. Шкотска је још неко време деловала као одвојена држава.
Када су током 17. века Шкоти настојали да тестирају своје колонијалне способности, оснивањем трговачке колоније на Панами, сви шкотски земљопоседници који су уложили новац су тај новац изгубили када је пројекат пропао и довело до банкрота многих племића и општина. Поред глади, бакрота и претњи из Енглеске, није требало много убеђивања шкотске популације о бенефитима уједињења са Еглеском. Тако је 22. јуна 1706. године Споразум о унији договорен између парламента Шкотске и парламента Енглеске и током следеће година два Закона о унији су усвојена у оба парламента који су ступили на снагу 1. маја 1707. године који је уједно и проглашено уједињено Краљевство Велике Британије.
Референдум о независности Шкотске
Данас, званични шеф државе Шкотске је садашња краљица Велике Британије, Елизабета II. Краљица именује једног члана шкотског Парламента, којег номује Парламент, за Првог министра, док остале министре именује он сам.
На изборима 2011. године, Шкотска националистичка партија је освојила већину гласова у шкотском парламенту, а њен лидер, Алекс Салмонд, постао је Први министар. Своју кампању је засновао на одржавању референдума који ће одлучити останак Шкотске у Унији. Након договора шкотске владе и владе Уједињеног Краљевства, 21. марта 2013. године изнет је предлог Закона о референдуму о независности Шкотске, који дефинише услове за одржавање овог референдума. Предлог закона усвојен је у шкотском парламенту 14. новембра 2013., а краљица Елизабета II дала је краљевски пристанак да референдум буде одржан 17. децембра 2013. Гласачи ће на референдуму одговарати на питање које је формулисано у складу с препорукама британске Изборне комисије, а које гласи: Да ли Шкотска треба да буде независна држава?
По први пут од почетка кампање, присталице независности имају благу предност од преко 50 одсто, што је увелико забринуло британске власти па и саму краљицу. Више од 4.2 милиона људи у Шкотској има право гласа на референдуму. С обзиром да је јавност практично подељења 50:50, све важнији фактор у гласању постају грађани не-шкотског порекла, којих има око 880.000.
Ако референдум успе, крај тристогодишње уније са Енглеском имаће огромне економске и политичке консеквенце, како по сама британска острва тако и по остатак Европе, где многи сепаратистички покрети увелико ишчекују победу присталица независности али и то како ће ЕУ и НАТО реаговати на нову реалност Шкотске.
