ОНА ЈЕ ЕСКИМКА, ЖИВИ У БЕОГРАДУ И ПИЈЕ ЈЕЛЕНСКУ КРВ: Мој народ не обољева од рака, јер...

- У Србију сам дошла пре три године. Мајка ми је само једног дана рекла: "Пакуј кофере, идемо за Србију". Била сам уплашена, јер нисам знала где долазим, нисам знала какав је народ. Пре тога нисам чула ништа везано за Србију, већ само за Југославију. Читала сам о дешавањима на овим просторима, о ужасу који је проживео народ. То ме је додатно плашило – почиње причу Дарја за портал SrbijaDanas.com.

Деветнаестогодишња Дарја сада ужива у српској престоници и истиче да је сам процес прилагођавања и упознавања наших људи за њу био прилично тежак.

- Прва два месеца од мог доласка у Београд, било ми је јако тешко. Нисам знала језик и то ми је стварало додатне проблеме. Нисам имала са ким да разговарам сем са мамом. Плашила сам се да изађем из куће, јер је ово велики град, за разлику од места из ког долазим. Једном сам чак успела да се изгубим, иако сам била само 100 метара од куће. Отишла сам до продавнице и нисам знала како да се вратим. Срећом, имала сам записану адресу и једна девојка ми је помогла да се пронађем где живим – објашњава Дарја.

Дарја каже да јој је највише сметало то што су је у Србији мешали са Монголкама, Јапанкама и Кинескињама, док јој је било симпатично то што су је често питали да ли је живела у Иглуу.

- Када сам отишла да се упишем у школу и када су остали ученици сазнали одакле долазим, буквално су се за пет минута створили око мене. Осећала сам се чудно, као да сам изашла из золошког врта. Чак ме је неко пипнуо и прокоментарисао: "Додирнуо сам Ескимку". Нервирало ме је то када су људи мислили да сам Монголка, Јапанка или Кинескиња, зато сам их увек исправљала и говорила да сам Ескимка. Кад год бих им рекла одакле долазим, сви су мислили да живим у Иглуу и да идем до школе на санкама које вуку јелени – прича Дарја.

У Србији се данас осећа лепо, упознала је, како сама каже, доста људи, стекла праве пријатеље и кренула у туристичко-угоститељску школу.

- У Србији су људи отворени и овде сам сазнала шта је право друштво. Београд је велики град за разлику од Анадира одакле долазим, а и приступачнији је за живот. Допадају ми се Срби као народ, а обожавам ноћни живот и наравно пљескавице. Међутим, једног дана када завршим школу овде, можда се и вратим у место из ког потичем. Велика разлика између мог и вашег народа је то што је код нас срамота да се прича о приватном животу. Људи су тамо много затворенији са те стране – испричала је Дарија за наш портал.

Дарја каже да Анадир, њен родни град, у азијском делу Русије, није увек био шарен какав је сада. Роман Абрамович је овај град довео под конац. Направио је стамебене зграде у дугиним бојама. Ипак, ова 19-годишњакиња мисли да је живот тамо понекада мрачан, што због високих цена и малих примања, што због јако ниских температура које отежавају свакодневно функционисање.

- У Анадиру је јако тежак живот, људи пуно раде, а температура се зими спушта и до - 50. Једна од најинтересантнијих појава на нашем полуострву су беле ноћи и поларна светлост, када се небо прелива у разним бојама. Тамо има доста снега и то је оно што ми највише недостаје. Некада снег напада толико да дође до првог спрата зграде. Често дувају јаки ветрови што доста отежава свакодневни живот - прича Дарја и додаје да велику опасност у њеном родном граду представљају медведи:

- Имамо великих проблема са медведима. Када је зима они се у потрази за храном спуштају у град. Имала сам близак сусрет са овом животињом. Била сам напољу, таман што сам кренула у школу, када сам на сто метара од себе видела медведа. Од шока и страха сам се "укопала" у месту, а да ме отац није подигао и увукао кроз прозор у кућу, ко зна шта би се десило - присећа се Дарја.

Она објашњава да је до полуострва са ког потиче јако тешко доћи јер је неприступачно. Не постоје возови, већ се од места до места путује авионом.

Оно што је јако добро када је Чукотско полуострво у питању је то што је тамо болест јако ретка појава - њихов имуни систем је веома јак а организам отпоран, прилагођен суровим климатским условима, а према Дарјиним речима људи никад не обољевају од тумора.

- Било ми је јако чудно када сам видела да Срби једу свињско месо. Ми то месо сматрамо веома нездравим. Једемо фоке, кожу од кита, месо од јелена и медведа. Пијемо чајеве, а кафу не. Како би издржали хладно време и одржали имунитет, понекад пијемо и свежу јеленску крв. Када кажем људима то људима овде гледају ме чудно, али верујте та крв је веома укусна. Такође једемо и црвени кавијар, који је толико здрав да људи због њега не обољевају од рака. Воће и поврће код нас је доста скупо јер долази из увоза. Исто тако, једемо свеже месо, непечено. Веома је укусно и здраво – прича Дарија.

Често је у Србији питају да ли живи у Иглуу, али им она тада одговара кроз шалу да "чак никад није носила ни фармерке."

- Када ме људи питају да ли живим у Иглуу ја се шалим са њима па им кажем и да никада нисам носила фармерке. Ипак, ко држи јелене у тундри, обично направи нешто налик Иглуу, али од јеленске коже. То се зове "јеранда". Направи се једна велика, унутар које се налазе мања у којој људи спавају. Оно што је интересантно је и наша народна ношња, која се прави од јеленске коже. Ту одећу облачимо када је прослава дана нашег града и тада играмо неку игру налик вашем колу, која се зове Чукотска игра.

Након пар година живота у Србији, једина ствар која јој и даље представља проблем је лето и високе температуре.

- У Србији лети имам проблем јер ми гори коса и пуцају ми капилари у очима, тако да буду црвене. Када су биле високе температуре овог лета нисам излазила из куће. Било ми је јако тешко. Имала сам и висок притисак. Код нас лето никада није толико вруће - завршава ова симпатична Ескимка.