ПИСМО МОЈОЈ НЕРОЂЕНОЈ БЕБИ: Волела сам те, али сам ипак ПОБАЦИЛА!

Процењује се да је свака трећа жена на свету једном плански побацила дете, а као разлози се најчешће наводе немаштина, неприпремљеност, лоши односи са партнером или непостојање партнера, непланирана трудноћа... Оне које су прошле кроз то се, због осуде околине, боје да јавно говоре, али једна жена се ипак усудила да објави своју исповест на порталу Елите Daily:

"Ово је прича о мом детету. Ово је прича о страху, болу, љубави и губитку испричана интимно и искрено. Ово је писмо за моју нерођену бебу:

Од свог детињства, сањала сам о савршеној породици коју ћу имати, нас како седимо заједно око камина. Замишљала сам свој живот као мајке, чешљање твоје косе, мирисање твог врата - све оне ствари које маме иначе раде. Радовала сам се дану у којем ћу те држати у наручју по први пут. Ноћ кад сам сазнала да си у мени је била најсрећнија у мом животу. Одмах сам почела да планирам будућност у својој глави, одећу у којој ћемо те твој отац и ја донети из болнице, боју матурске хаљине коју би могла носити на свој плес... Назвала сам твог оца да дође до мене. Некако је већ знао шта ћу му рећи. Могла сам чути како је његово срце прескочило на телефону док су му сузе радоснице преплавиле лице. Спремали смо се да започнемо будућност коју сам сањала. И онда, ствари су се промениле.

Твој је деда је имао став о томе да твоја мајка не сме да добије дете са 18 година. Без икакве каријере, финансијске стабилности да бринем о теби, без менталне зрелости и спремности, помогао ми је да разумем будућност са којом бих се суочила као млада мајка. Подржавао ме је, али се побринуо да се суочим са последицама својих одлука. Видиш, бебо, није се више радило само о томе шта ја желим, циљевима и сновима које сам себи поставила. Сада се радило о томе шта је најбоље за тебе. Мој живот би се вртео око тебе, и колико год би то мене испунило, нисам била ни близу тога да ти пружим оно што су моји родитељи мени пружили... Кривица ми је преплавила срце. Осећала сам се као да сам те изневерила.

Тог јутра, док сам улазила у клинику, осетила сам како ми срце пуца. Ушла сам у ту зграду са две душе у себи, а изашла сам без иједне. Сећам се да ме је сестра питала желим ли чути твоје срце последњи пут. Рекла сам не, али брзо сам се предомислила. Предиван звук откуцаја твог срца зауставио је моје срце. Била си апсолутно савршена и на тренутак као да сам могла чути како ми шапућеш на уво да ме волиш. Нисам рекла твом оцу шта сам урадила, лагала сам да сам те изгубила док сам била на путу. Сломила сам му срце након што је чуо истину. Молим те знај да сам само ја одговорна за то. Никад му нисам дала прилику ни да размисли, он те је желео више него што је желео дисати.

Сада би имала седам година, била би предивна, паметна и што је најважније - била би моја.  Тако ми је жао. Жао ми је што нисам била спремна. Жао ми је што нисам имала снаге да те подигнем. Жао ми је што је испало као да те никад нисам желела. Била си жељена. Још увек си. Још увек те волим. Нисам могла остати са твојим оцем. Сваки пут кад сам га погледала, видела сам тебе. Сваки пут кад би он мене погледао, видео би издају. 

Кад ми се вратиш, а знам да хоћеш, сада ћу ја теби дати своје откуцаје срца, уместо оних које си ти дала мени. Волећу те до краја свог живота. Обећавам да ћу ти пружити све, са најискренијом љубављу која постоји,

Твоја мајка"